Jedan od mnogobrojnih tretmana koje sprovode defektolozi jeste Psihomotorna reedukacija. To je skup vežbi koje podstiču razvoj i služe kao opsti pristup tretmanu različitih poremećaja koji se javljaju kod dece. Razni pokreti stilizovani u vežbe i igre predstavljaju zapravo reedukaciju psihomotorike. ( T.Govedarica, 1989. )

Otkriće da neko dete trpi ili da se ne uklapa u očekivane oblike psihosocijalnog razvoja,  ukazuje nam samo na zid pred kojim je razvoj zastao. (  S.Bojanin 1997. )

Posao defektologa-oligofrenologa jeste da dijagnostikuje i sprovede odgovarajući tretman i na taj način pomogne detetu da ublaži ili prevaziđe odgovarajući razvojni problem.  Stimuliše razvoj deteta i utiče na postojeće potencijale tako da se jačaju pojedine sposobnosti deteta, a odgovarajućim pristupom i tretmanom ublažuju ili prevazilaze postojeće prepreke.

Principi se mogu svrstati u pet stavova:

• Svaka vežba mora biti jasno definisana u zamisli reedukatora ( mora biti jasan cilj, put kojim se ostvaruje i način na koji se procenjuje njegova ostvarenost )

• Svaki pokret ili splet pokreta jedne vežbe mora da ostvaruje jasan trag u okviru senzornih draži i senzibiliteta a naročito u oblasti kinestetičkog osećaja ( povezanost osećanja na njihovom putu od tela, kroz telo, ka spoljnom svetu jeste osnovni zadatak psihomotorne reedukacije uopšte i zahteva posebnu obučenost reedukatora )

• Nikada se ne sme zadavati onaj nivo aktivnosti do kojih ličnost deteta nije dorasla nijednom svojom sposobnošću ili funkcionalnom celinom ( time se detetu nameće jedan neuspeh u životu više koje će sobom nositi i jedno obeshrabrenje više, a kao uspeh možemo da smatramo onaj fazuj kada se dete oslanjajući se na doživljajne celine koje smo mu omogućili da stekne, samo otkrije novi vid postojanja kakav se prikazuje u sledećoj etapi )

• Vežbe koje se opisuju u udžbenicima i priručnicima iz psihomotorne reedukacije ne smeju se smatrati krutim pravilom (suština reedukacije je u tome da svaki pokret, pa bilo iz kog udžbenika uzet, ili smišljen, bude osmišljen u odnosu na osnovni zadatak reedukacije, tako i serija vežbi koja će ovde da bude prikazana treba da služi samo kao primer, kao osnova oko koje svaki reedukator može da razvije sistem vežbi koje sretne u literaturi ili koje sam uobliči, držeći se ovih principa i osnovne šeme; dakle, oblik vežbi nije kruto pravilo, kruto pravilo su principi )

• Svaki pokret i svaki osećaj, sa osećanjem koje se javlja i koje ga prati, mora da bude nazvan ( reč, osećaj i osećanje koje taj osećaj prati čine pojam koji je jasan u svesti, koji može da se uključi u misaone procese, bogateći tako fond opštih iskustava o realnosti, na svim nivoima ličnosti )

Važno je napomenuti da se uvek polazi od onog nivoa komunikacije sa realnošću koji je najviše očuvan kod deteta.

Na primer kada se radi sa detetom sa teškom mentalnom retardacijom ili sa detetom sa izraženim primarnim autizmom, sa decom koja pokazuju izrazitu anksioznost mora se početi od senzomotornih aktivnosti (masaža, hidroterapija i sl.). Kod razgrađene psihomotorike ako se radi o generalizovanom tiku moramo da obnovimo puteve iskustava dubokog senzibiliteta i nivo mišićnih zadovoljenja iz najranije faze razvoja. Međutim, ni kod jedne od ovih grupa poremećaja ne treba da se zadržimo samo na tom nivou.

Pored obnavljanja tog vida odnosa potrebno je da se uključe i vežbe višeg reda, ali uvek one koje odgovaraju najvišem nivou razvijenosti psihomotornog kontakta sa okolinom u svakom datom slučaju. Tako ćemo kod dispraksične dece da pored masaže uključimo i vežbe za praksičku organizovanost, a kod tikova i vežbe za usklađivanje pokreta, dok kod primarnog autizma vežbe za organizovanje doživljaja telesne celovitosti i vežbe za reorganizovanje doživljaja gestualnog prostora.

Važno je napraviti razliku između klasičnog pedagoškog pristupa i pristupa u okviru psihomotorne reedukacije. Klasičan pedagoški pristup obnavlja poznate pojmove kojima dete raspolaže, a psihomotorna reedukacija se oslanja na poznato psihomotorno i senzomotorno iskustvo i otkriva detetu nove varijante iskustva o okolini i o sebi u okolini. Deca koja su poverena na tretman su već jednom bila neuspešna pred pedagoškim zahtevima, zato su tu, i zadatak defektologa je da im obnovi i obogati ž i v o t n a  i s k u s t v a o prostoru, vremenu, o drugom, o sebi, o odraslom i tako redom, na šta će onda, jednog trenutka, moći da se osloni pedagoški radnik. 

Opšte vežbe Psihomotorike su razvrstane u pet osnovnih grupa:

• Masaža sa pasivnim pokretima;

• Hidroterapija;

• Vežbe za definisanje doživljaja telesne celovitosti;

• Vežbe za osamostaljivanje pokreta i postizanje tonične ujednačenosti;

• Vežbe za uočavanje i stabilizovanje lateralizovanosti sa vežbama za usmeravanje lateralizovanosti;

• Vežbe za doživljavanje gestualnog prostora;

• Vežbe za orjentaciju u gestualnom prostoru;

• Vežbe za procenu trajanja i orjentaciju u vremenu;

• Vežbe za uočavanje prisustva drugog;

• Vežbe za uskladjivanje pokreta i koordinaciju;

• Vežbe za uočavanje i prepoznavanje oblika, težina i ritmova;

• Vežbe za kontrolu impulsivnosti.

Specifične  psihomotorne vežbe predstavljaju sledeće grupe vežbi:

• Specifične vežbe za disgrafiju;

• Specifične vezbe za disleksiju;

• Specifične vežbe za diskalkuliju i disgnoziju;

• Specifične vežbe za dispraksiju;

• Specifične vežbe za dizartriju.

Ova serija vežbi treba da bude obrađena u vidu monografija, što će svaki defektolog uraditi u svom daljem stručnom angažovanju u praksi. To znači da se za svako dete određuju individualne vežbe, s tim da treba napomenuti da se opšta psihomotorna reedukacija primenjuje i tamo gde se primenjuju specifični tretmani, ona deluje na ličnost u celini, dok se specifični pristupi usmeravaju ka sasvim uskim područjima ličnosti.

Masaža izvodi individualno, na strunjači ili nekom drugom prikladnom ležaju, soba je sa smirenim uobičajenim svetlom, sa šumovima koji su inače prisutni u prostorijama a dolaze sa ulice ili susednih prostorija.

Dete skine odeću do mere do koje želi a ne ćini ga anksioznim. Masaža se vrši na klasičan način koji se inače primenjuje u masaži mišića.Počinje se od razvoja cerviko-torakalnog dela kičmenog stuba i ramenog pojasa pa se proteže mišićnim grupama duž kičmenog stuba prema gore i prema dole, kao i u levu i desnu stranu, duž gornjeg ruba trapezoidnog mišića do deltoidnih mišića oba ramena. Prati se kranio-kaudalni i medio-lateralni tok sazrevanja tonusa i motorne aktivnosti.

Ponekad masaža počinje samo lakim dodirima ruke u predelu vrata iznad okovratnika i u predelima ekstremiteta koji ostaju izvan odeće. Kako se strepnja ili manifestni strah pacijenta smiruju, tako masaža dobija sve potpuniji stepen izvršenja.

Tokom celog čina masiranja neophodno je da se govori šta se radi, imenuju se delovi tela koji se dotiču, prepoznaje se osećanje ili osećaj te se i on imenuje…Kada su upitne rečenice ne insistira se na odgovoru, sugeriše se opuštenost i osećanje prijatnosti.

Pasivi pokreti se vrše prvo na način balansiranja iz zglobova, ramena i kukova. Ekstremiteti su opušteni, balansiranje se vrši desno-levo. Posle toga ekstremiteti se polako dižu i spuštaju, pokreću se u velikim zglobovima, posle u onima koji su postavljeni više periferno. Za gornje ekstremitete redosled je sledeći: rameni zglob, zglob lakta, zglob šake, zglobovi prstiju. Za donje ekstremitete: zglob kuka, zglob kolena, zglob stopala. Ekstremiteti se savijaju, ispravljaju, lako klate u tim predelima, pri čemu se opisuju aktivnosti koje se izvode i pokušava da se uspostavi ili vodi verbalni dijalog sa pacijentom.

Zadatak vežbi je da obnovi sve one puteve dubokog senzibiliteta koji su učestvovali u oblikovanju prve šeme doživljaja sebe kao telesne celovitosti i koji su u mišićnim aktivnostima otkrivali prva zadovoljenja mimo onih primarnih, vegetativnih zadovoljenja koje sobom donosi hranjenje, ekskrecija i udobnost smeštaja tela deteta. Obnavlja se onaj prvi kontakt izmedju majke i deteta.

 Masaža se primenjuje u sledećem nizu kliničkih slika: katatona stanja, anksiozna stanja, primarni dečiji autizam, u tretmanu generalizovanog tika.

Kontraindikaciju predstavljaju pacijenti koji ne prihvataju dodir rukom.

Hidroterapija se izvodi individualno ili grupno u zavisnosti od kliničke slike i uslova.

Izvodi se u za to prikladnoj prostoriji, u manjem bazenu ili većoj kadi. Tehnika se sastoji u tome da se dete opruži u vodi, da delimično lebdi, pri čemu reedukator primenjuje laku masažu, tehniku pasivnih pokreta i posle pokušava da izazove ili prihvata aktivne pokrete deteta podstičući igru sa njim. Pokreti treba da su uvek jednostavni, da poštuju sve do sad pomenute principe. Sastoje se od pljeskanja po vodi, pri čemu deca otkrivaju medju svog tela, “teranja bicikla” pod vodom, pokreta plivanja ili ritmičkog uskladjivanja izmedju aktivnosti gornjih i donjih ekstremiteta.

Kad deca koja sarađuju (to su uglavnom grupe dece mlađeg školskog uzrasta sa dispraksijom, disgnozijom, hiperkinetskim sindromom, tikom), insistira se na aktivnim pokretima koji treba da što jasnije otkrivaju međe delova tela i vode, pri uranjanju delova tela, izranjanju, naizmeničnom uranjanju-izranjanju, sve do prskanja vodom. Ukoliko je bazen veći mogu se trenirati i tehnike plivanja, koje istovremeno vrše i koordinaciju aktivnosti i definisanje doživljaja svoje telesne celovitosti.

Podvodna laka masaža i pasivni pokreti primenjuju se u radu sa pacijentima u katatnom stanju, sa autističnim decom i visoko anksioznom.

Obavljaju se pred ogledalom, pored ili ispred reedukatora (ovo su osnovna dva položaja iz kojih polaze sve vežbe prve faze), obavljaju se pojedinačno u prvoj fazi, tako se dete uvodi u psihomotornu reedukaciju i upoznaje sa reedukatorom. Osnovni nalog je: “Uradi isto kao ja”.

Druga faza vežbi se sastoji u samostalnom vršenju vežbe individualno ili grupno. Vežba se opiše i pokaže, daje nalog i tada je dete ili grupa dece izvršava. Dakle, reedukator i dete su ispred ogledala, okrenuti licem prema ogledalu. Dete je jednom ispred jednom pored reedukatora. Na nalog: “Radi kao ja” radi se sledeći serijal pokreta celim telom: reedukator i dete se kreću desno-levo, napred-nazad, pritom reedukator drži svoje ruke naslonjene na ramena deteta i pomaže mu da otkrije pravac istovremenog kretanja. Pri tom objašnjava da su sad oboje nagnuti napred, a sad natrag; sad su nagnuti u jednu stranu, sad u drugu stranu.

Posle toga se odvijaju sladaće serije pokreta uz nalog  “Uradi isto kao ja”: ruke gore, ruke na glavu, na ramena, ruke dole niz telo, uz verbalizovanje svih podataka koji pri ovom postaju relevantni. Ovim se otkriva vertikala telesnog stuba i obrađuju pojmovi iz naloga (ruke gore, na glavu, ramena, dole).

Zatim sledi sledeća serija pokreta koja otkriva telo kao celovitost, njegove međe i delove kao i pravce u kojima se ono prostire. Vežbe dovode delove tela svakog subjekta u svaki od mogućih odnosa jedan prema drugome: ruke su ispred, iza, iznad tela, niz telo. Hod se može usaglasiti sa pokretima ruku, zatim se glava savija, podiže, kolena savijaju, ruke se savijaju i ispruže u laktovima i sl.

Svaki reedukator sve ove vežbe treba da sistematizuje za sebe i primeni u radu sa decom. Ne treba ići za tim da vežbe budu raznovrsne, nego da budu takve da dete njima otkrije što više osobina svog tela i odnosa delova tela međusobno. Ovde ne treba mešati vežbe iz drugih oblasti koje se lako prepliću sa ovim vežbama ( pr: vežbe otkrivanja drugog, problem lateralizovanosti i sl.), jer to samo zbunjuje dete.

Ovim vežbama se nastoji da se obuči svaka ruka da može vršiti aktivnost suprotnu aktivnostima one druge ruke, zatim da se osamostale prsti u svojim pokretima u odnosu na palac, da se dete obuči da podiže tonus jedne strane tela u jednom ekstremitetu a da ga istovremeno opušta u drugom.

Pr: Reedukator i dete se drže za ruke i stiskaju ruke jedan drugom dok drugu opuštaju niz telo opuštajući i mišiće u njoj. Reedukator može da menja ruku, da stavi dva deteta jedan nasuprot drugom, ili da po dvoje zajedno uvežbavaju naizmenično opuštanje i stezanje mišića koji su u relativnom miru. Na taj način se uvežbava ovladavanje tonusom mišića i uvežbava osamostaljivanje pokreta, delova tela, ekstremiteta i prstiju što doprinosi gašenju sinkinezija kako aksijalnih tako i onih imitacije.

Najpre se određuju strane tela na sebi, radi se individualno sa detetom. Zatim se ponove prve dve pozicije sa reedukatorom pred ogledalom, pri čemu se i reedukator i dete naginju u desnu ili levu stranu; dižu desnu ili levu ruku; ispružaju desnu ili levu ruku itd. Dalje, dok  ispružaju desnu ruku levu podižu, dok pružaju u stranu desnu ruku dotle ispružaju u stranu levu nogu, ili obratno, ili to čine istovremeno itd. Na taj način mogu da se obnove pokreti iz vežbi za otkrivanje svoje celovitosti, samo se sad obrađuju na složenijem nivou, odnoseći se prema činjenici i pojmu lateralizovanosti prema kome se od sad mora odnositi pri svim serijama vežbi koje slede.

Po završenom utvrđivanju pojma desno-levo u individualnom tretmanu, dete se uključuje u grupu. Deca se postave u dva reda jedan iza drugog (svima su desna i leva ruka sa iste strane) i tako marširaju jedan iza drugog sa rukama na ramenima svog prethodnika ( maršira se desna-leva). Tako se otkriva istostranost, npr. desne noge sa desnom rukom i leve sa levom. Zatim se deca okrenu jedno prema drugom i otkrivaju da im sad nije desna ruka sa iste strane kao kod njegovog naspramnog druga. Onda se desna ruka stavlja na levo rame, posle ukoso na desno rame druga itd.

Sledeće je da reedukator staje nasred prostorije i traži da se svi postave sa njegove desne ili leve strane (može postaviti i neko dete).

Zatim se nacrta na podu mreža od jednakih kvadratića 4X4 i u njih se upišu brojevi. Postavi se dete u jedan kvadratić i traži da zamisli i kaže (pogodi) na koji bi broj stao da je koračao napred, nazad, u stranu. Posle toga to ponovi vlastitim koracima. Ista mreža se nacrta na zidnu tablu i dete treba da zamišlja kretanje u pravcu desno-levo, napred-nayad i tako pogađa gde će se naći. Ovim se pojam desno-levo, napred-nazad uključuju u mogućnosti operativnog mišljenja.

Ako se radi o usmeravanju lateralizovanosti kod ambidekstera, gde tim utvrdi da je to neophodno, onda se sve aktivnosti organizuju prema ruci koja je određena za dominantnu, počevši od onih strukturisanih do nestrukturisanih u okviru igara koje odgovaraju određenom uzrastu. Posebno se insistira na vežbama osamostaljivanja pokreta i ujednačavanja tonusa.

Tako, možemo reći da se vežbe za lateralizovanost tela i pokreta mogu podeliti u tri grupe: vežbe koje otkrivaju lateralizovanost (na sebi, na drugom, u okviru vežbi pred ogledalom, dete iza deteta, dete ispred deteta, licem u lice i sl.), vežbe lateralizovanosti u prostoru (reedukator-postrojavanje dece, određivanje desnih i levih uglova sobe itd.) i vežbe za organizovanje lateralizovanosti (igre u prostoru, kretanje po mreži i dr.)

Mora se paziti da se dete sa nesigurnom lateralizovanošću provede kroz sve tipove vežbi kako bi ono moglo da otkrije lateralizovanost tela i pokreta, lateralizovanost prostora i da tu lateralizovanost primeni u manipulativnom prostoru i aktivnostima.

Gestualni prostor je onaj koji se proteže od međe trupa pa do kraja ispruženih ekstremiteta . Bitan je jer se u tom prostoru prožima princip realnosti i princip zadovoljstva, subjektivno sa objektivnim, intimni svet ličnosti i spoljna sredina. Ovladavanje gestualnim prostorom prethodi prodiranju u svet izvan telesne realnosti, čime i počinje proces socijalizacije.

Primeri vežbi: 

1. Ruke su pored tela, zatim izručene, pa ispružene iznad glave i opet dole pored tela.

2. Ruke su izručene, zatim izručene i savijene u laktovima prema gore, pa ispružene preme gore iznad glave i ispružene prema gore a šake izručene na spolja.

3. Ruke su pored tela, zatim izručene, pa ukoso ispružene na gore iznad glave, pa ispružene na gore pored glave, pa opet izručene i na kraju spuštene dole pored tela.

4. Obe ruke i jedna noga ispružene ispred tela, zatim jedna ruka i jedna noga ispružene unazad na dole a jedna ruka ispred tela na gore, pa obe na dole iza tela i jedna noga iza tela. 

Na ovom nizu vežbi dat je primer na koji se način otkriva gestualni prostor. Ne treba zaboraviti da je on polje izvršavanja primarnih cirkularnih reakcija.

Počinju od onih vežbi koje ukazuju na elementarne osobine odnosa tela i objektivnog prostora.Tako se najpre rade vežbe desno-levo, napred-natrag, na taj način što se učini korak u svim tim pravcima iz osnovne tačke. Onda se stane pored zida, stola, stolice, ormana, table i ustanovi sta je više, šta niže i šta uza šta stoji. Posle dete sedne, klekne, legne na pod i u svim tim pozicijama odredi sebe u odnosu na predmete koji ga okružuju i u odnosu na položaj reedukatora i dece. Svi se položaji menjaju kako bi se otkrilo i uočilo što više mogućnosti odnosa prostora i vlastitog tela. Zatim se kreće oko stolice, između stolica koje se postave na različite udaljenosti, čineći sasvim uske prolaze i one sasvim široke.

Posle toga se organizuju različite igre. Deca stoje u jednom uglu a reedukator u drugom. U sobi je po određenom redosledu poređano nekoliko stvari: sto, stolica, knjiga, kapa, čiviluk i sl. Reedukator daje nalog svakom detetu da ide ka njemu i da pri tom dodirne predmete koje mu nabroji. Preskakanje se smatra greškom. Kada se deca uhodaju onda se ti predmeti obeleže brojevima i svi sledeći zadaci su zadati preko brojeva: ” Saša, dođi preko 1, 3 i 4″ itd. 

Pored ove igre korisna je i ona kada se na karti nacrta kružna meta, detetu zatvore oči i traži od njega da prstom pogodi središte mete.

Može se primeniti i hod po mreži, kruženje oko stolica i hodanje po mapi. Tako se postave dve stolice oko kojih se dete kreće u vidu osmice. Ono to čini prvo otvorenih očiju, zatim otvorenih očiju samo do pola puta, posle sasvim zatvorenih očiju, pri čemu se trudi da ne dotakne ni jednu stolicu..

Sledeća vežba se sastoji od kretanja jednog deteta između predmeta i drugog deteta koji sve to predstavlja grafički na mapi i obrnuto , dete se kreće prema datoj mapi koja je nacrtana na tabli.

Na taj način dete ovladava svim nivoima prostornog okruženja i taj doživljaj prenosi na nivo misaonih koncepata i ugrađuje u govor.