Principi se mogu svrstati u pet stavova:

• Svaka vežba mora biti jasno definisana u zamisli reedukatora ( mora biti jasan cilj, put kojim se ostvaruje i način na koji se procenjuje njegova ostvarenost )

• Svaki pokret ili splet pokreta jedne vežbe mora da ostvaruje jasan trag u okviru senzornih draži i senzibiliteta a naročito u oblasti kinestetičkog osećaja ( povezanost osećanja na njihovom putu od tela, kroz telo, ka spoljnom svetu jeste osnovni zadatak psihomotorne reedukacije uopšte i zahteva posebnu obučenost reedukatora )

• Nikada se ne sme zadavati onaj nivo aktivnosti do kojih ličnost deteta nije dorasla nijednom svojom sposobnošću ili funkcionalnom celinom ( time se detetu nameće jedan neuspeh u životu više koje će sobom nositi i jedno obeshrabrenje više, a kao uspeh možemo da smatramo onaj fazuj kada se dete oslanjajući se na doživljajne celine koje smo mu omogućili da stekne, samo otkrije novi vid postojanja kakav se prikazuje u sledećoj etapi )

• Vežbe koje se opisuju u udžbenicima i priručnicima iz psihomotorne reedukacije ne smeju se smatrati krutim pravilom (suština reedukacije je u tome da svaki pokret, pa bilo iz kog udžbenika uzet, ili smišljen, bude osmišljen u odnosu na osnovni zadatak reedukacije, tako i serija vežbi koja će ovde da bude prikazana treba da služi samo kao primer, kao osnova oko koje svaki reedukator može da razvije sistem vežbi koje sretne u literaturi ili koje sam uobliči, držeći se ovih principa i osnovne šeme; dakle, oblik vežbi nije kruto pravilo, kruto pravilo su principi )

• Svaki pokret i svaki osećaj, sa osećanjem koje se javlja i koje ga prati, mora da bude nazvan ( reč, osećaj i osećanje koje taj osećaj prati čine pojam koji je jasan u svesti, koji može da se uključi u misaone procese, bogateći tako fond opštih iskustava o realnosti, na svim nivoima ličnosti )

Važno je napomenuti da se uvek polazi od onog nivoa komunikacije sa realnošću koji je najviše očuvan kod deteta.

Na primer kada se radi sa detetom sa teškom mentalnom retardacijom ili sa detetom sa izraženim primarnim autizmom, sa decom koja pokazuju izrazitu anksioznost mora se početi od senzomotornih aktivnosti (masaža, hidroterapija i sl.). Kod razgrađene psihomotorike ako se radi o generalizovanom tiku moramo da obnovimo puteve iskustava dubokog senzibiliteta i nivo mišićnih zadovoljenja iz najranije faze razvoja. Međutim, ni kod jedne od ovih grupa poremećaja ne treba da se zadržimo samo na tom nivou.

Pored obnavljanja tog vida odnosa potrebno je da se uključe i vežbe višeg reda, ali uvek one koje odgovaraju najvišem nivou razvijenosti psihomotornog kontakta sa okolinom u svakom datom slučaju. Tako ćemo kod dispraksične dece da pored masaže uključimo i vežbe za praksičku organizovanost, a kod tikova i vežbe za usklađivanje pokreta, dok kod primarnog autizma vežbe za organizovanje doživljaja telesne celovitosti i vežbe za reorganizovanje doživljaja gestualnog prostora.

Važno je napraviti razliku između klasičnog pedagoškog pristupa i pristupa u okviru psihomotorne reedukacije. Klasičan pedagoški pristup obnavlja poznate pojmove kojima dete raspolaže, a psihomotorna reedukacija se oslanja na poznato psihomotorno i senzomotorno iskustvo i otkriva detetu nove varijante iskustva o okolini i o sebi u okolini. Deca koja su poverena na tretman su već jednom bila neuspešna pred pedagoškim zahtevima, zato su tu, i zadatak defektologa je da im obnovi i obogati ž i v o t n a  i s k u s t v a o prostoru, vremenu, o drugom, o sebi, o odraslom i tako redom, na šta će onda, jednog trenutka, moći da se osloni pedagoški radnik.