Jasna podela na muške i ženske rodne uloge uglavnom postoji u društvima u kojima se teško živi, koja su siromašna i koja se nalaze u zoni preživljavanja. Osobine muškarca kao što su snaga, izdržljivost, neosetljivost, nepokazivanje osećanja, ponosno ponašanje i slično, u ovoj životnoj zoni jesu evolutivna prednost. Međutim, kada se društvo obogati i kada zajednica pređe u zonu kvalitetnog života, tada nastupa značajna promena u mentalitetu njenih članova. Kada kvalitet života počne da se izjednačava sa prijatnim osećanjima, nastaje jedna kolektivna potraga za užitkom u svim aspektima života, pa i u vezama. Posledica ove promene sistema vrednosti i mentaliteta je raspad tradicionalnih uloga.

Dok je arhetipski testosteronski muškarac, alfamužjak, mačo muškarac slavljen u zoni preživljavanja, on je u zoni kvalitetnog života postao negativna karikatura, koja na našim prostorima ima pogrdnu etiketu „Balkanac”. Suprotnost grubom, mačo tipu, nežni muškarac, džentlmen ili kavaljer, koji je ranije zadovoljavao romantične fantazije, sada nije uspeo da zadovolji ženski seksualni senzibilitet koji je tražio veću dozu muškog seksualnog naboja.

Pojava metroseksualca je mnogim mladim ženama unela novu nadu. Muškarac koji je veoma uredan, koji vodi računa o načinu oblačenja i stilu, mirišljav, manikiran i pedikiran, a koji pri tome nije gej, delovao je kao novi ideal. Ako tome dodamo njegovo redovno bavljenje fizičkim aktivnostima koje stvaraju lepo i izdržljivo telo, kao i posvećenost svom poslu, početno žensko oduševljenje je sasvim razumljivo. Inače sam izraz je nastao kao spoj reči metropolis i seksualnost, sa ciljem da ukaže na pojavu novog tipa muškarca koji je nastajao u velikim gradovima.

Posle par decenija ženskog kolektivnog iskustva sa metroseksualnim muškarcima polako se iskristalisao zaključak da je veliki broj njih narcisoidan, i zbog toga prilično nezainteresovan za održavanje trajnih veza, pogotovo ako one zahtevaju od njega neki napor. Narcisoidnost nije toliko zaljubljenost u samoga sebe, koliko je nedostatak saosećajnosti sa drugim ljudima. Narcis iz grčkog mita bi trebalo pravilno da se izgovara „Narkis”, što bi u prevodu značilo neosetljivi, a što ima isti koren kao i reč narkoza. Zbog toga narcisoidne osobe, a danas ih je sve više, imaju smanjen kapacitet za emocionalno vezivanje, ili tačnije za voljenje drugih.

Nova nada je pojava iberseksualca, „nadseksualca”. Reč je o muškarcima sličnim metroseksualcima, ali sa mnogo više izraženim društvenim vrednostima, emocijama, sposobnošću za vezivanje i širokim interesovanjima. Iako obećava, „alfamužjak sa srcem” tek treba da opravda ženska očekivanja od novog muškarca.

Anksioznost je osećanje čije je ime nastalo od latinske reči angere, koja označava stezanje, stiskanje. Iako postoji srpska reč sa istim značenjem – teskoba (od tesno u grudima) – kao i reči strepnja i bojazan, reč anksioznost se odomaćila prvo u jeziku stručnjaka, a zatim i svakodnevnom govoru.

Da bi osećanje teskobe bilo moguće, mora postojati sposobnost zamišljanja budućnosti, a kako je to isključivo ljudska sposobnost, osećanje teskobe je isključivo ljudsko osećanje, kao što su trema i zabrinutost. Dok je osećanje treme posledica zamišljanja buduće, ali vremenski i prostorno ograničene ugrožavajuće situacije, teskoba je posledica daleko šire procene. Ljudi osećaju anksioznost kada ocenjuju da nisu spremni da izađu na kraj sa celokupnom životnom situacijom koja je pred njima – anksioznost je neka vrsta treme pred životom.

Preteča osećanja anksioznosti jeste strah od odvajanja koje oseća malo dete koje intuitivno zna da nije sposobno da samostalno preživi, a kada postoji pretnja da bi moglo da se razdvoji od roditelja sa kojim je u simbiozi.

Pogrešno je osećanje anksioznosti smatrati osećanjem koje je samo po sebi patološko. Brojne su situacije u kojima je ono sasvim prirodna reakcija na promenjene okolnosti. To su situacije u kojima svet u kome osoba živi menja svoj identitet: kada nastaje ratno stanje, ekonomska kriza, politička revolucija, tehnička revolucija i slično. Anksioznost se pojavljuje i kada neko iz jedne poznate okoline pređe da živi u neku stranu okolinu na koju se još nije navikao, kao što je to slučaj sa iseljenicima. Teskoba prati i različite životne prekretnice, odnosno krize: kada neko završava fakultet i treba da postane odrasla osoba; kada shvata da je na pragu starosti i slično. Anksioznost prati i sve teže, telesne bolesti i psihičke poremećaje, jer obolela osoba se pita da li će preživeti, da li će ozdraviti, da li je sposobna da se oporavi bez većih posledica. Upravo zbog toga što anksioznost prati sve ozbiljnije poremećaje zdravlja, Sigmund Frojd je smatrao da je ona ključna u nastanku psihopatologije.

Anksioznost je patološko osećanje onda kada osoba zaista jeste sposobna da se uspešno snađe u životnoj situaciji koja je pred njom, ali kada ona sebe vidi nerealno, umanjujući i potcenjujući svoje prave kvalitete. Iako lekovi koji „razgrađuju” anksioznost – anksiolitici – mogu biti od velike pomoći, ipak je u lečenju patološke anksioznosti glavno da osoba putem psihoterapije promeni sliku o sebi i stekne samopouzdanje – veru u svoje sposobnosti i kvalitete. U suprotnom postoji velika opasnost nastanka zavisnosti od ovih lekova.