Anksioznost je osećanje čije je ime nastalo od latinske reči angere, koja označava stezanje, stiskanje. Iako postoji srpska reč sa istim značenjem – teskoba (od tesno u grudima) – kao i reči strepnja i bojazan, reč anksioznost se odomaćila prvo u jeziku stručnjaka, a zatim i svakodnevnom govoru.
Da bi osećanje teskobe bilo moguće, mora postojati sposobnost zamišljanja budućnosti, a kako je to isključivo ljudska sposobnost, osećanje teskobe je isključivo ljudsko osećanje, kao što su trema i zabrinutost. Dok je osećanje treme posledica zamišljanja buduće, ali vremenski i prostorno ograničene ugrožavajuće situacije, teskoba je posledica daleko šire procene. Ljudi osećaju anksioznost kada ocenjuju da nisu spremni da izađu na kraj sa celokupnom životnom situacijom koja je pred njima – anksioznost je neka vrsta treme pred životom.
Preteča osećanja anksioznosti jeste strah od odvajanja koje oseća malo dete koje intuitivno zna da nije sposobno da samostalno preživi, a kada postoji pretnja da bi moglo da se razdvoji od roditelja sa kojim je u simbiozi.
Pogrešno je osećanje anksioznosti smatrati osećanjem koje je samo po sebi patološko. Brojne su situacije u kojima je ono sasvim prirodna reakcija na promenjene okolnosti. To su situacije u kojima svet u kome osoba živi menja svoj identitet: kada nastaje ratno stanje, ekonomska kriza, politička revolucija, tehnička revolucija i slično. Anksioznost se pojavljuje i kada neko iz jedne poznate okoline pređe da živi u neku stranu okolinu na koju se još nije navikao, kao što je to slučaj sa iseljenicima. Teskoba prati i različite životne prekretnice, odnosno krize: kada neko završava fakultet i treba da postane odrasla osoba; kada shvata da je na pragu starosti i slično. Anksioznost prati i sve teže, telesne bolesti i psihičke poremećaje, jer obolela osoba se pita da li će preživeti, da li će ozdraviti, da li je sposobna da se oporavi bez većih posledica. Upravo zbog toga što anksioznost prati sve ozbiljnije poremećaje zdravlja, Sigmund Frojd je smatrao da je ona ključna u nastanku psihopatologije.
Anksioznost je patološko osećanje onda kada osoba zaista jeste sposobna da se uspešno snađe u životnoj situaciji koja je pred njom, ali kada ona sebe vidi nerealno, umanjujući i potcenjujući svoje prave kvalitete. Iako lekovi koji „razgrađuju” anksioznost – anksiolitici – mogu biti od velike pomoći, ipak je u lečenju patološke anksioznosti glavno da osoba putem psihoterapije promeni sliku o sebi i stekne samopouzdanje – veru u svoje sposobnosti i kvalitete. U suprotnom postoji velika opasnost nastanka zavisnosti od ovih lekova.