Dete se rađa adekvatno opremljeno za prilagođavanje spoljašnjem svetu.Tokom prve godine života, razvoj je izuzetno intenzivan u fizičkom, motornom i čulnom domenu.. Ovo predstavlja osnovu za razvoj složenijih psihičkih funkcija, čiji se temelji postavljaju upravo u prvoj godini.

Tokom prve godine, dete sve preciznije opaža pojedinačne osobine predmeta (oblik, boju, veličinu …), a čulni podaci se postepeno integrišu u celovitije “čulne slike” kao rezultat uspostavljanja međučulne kooperacije i čulno-motorne koordinacije.

Sredinom prve godine uspostavlja se selektivna pažnja  (usredsređivanje na jedan od elemenata nekog složenijeg prizora, uz zanemarivanje ostalih, manje značajnih), kao prvi korak u perceptivnoj analizi složenijih aspekata realnosti. Sposobnosti takve analize se tokom detinjstva usavršavaju, čemu doprinosi i razvoj drugih mentalnih funkcija (kognicije, mišljenja, govora).

Krajem prve godine, zahvaljujući svim ovim sposobnostima, kao i razlikovanju boja i opažanju dubine, dete je u stanju da prepoznaje predmete relativno nezavisno od udaljenosti, ugla posmatranja i osvetljenja. Ovo uspostavljanje opažajne postojanosti predmeta predstavlja vrhunac senzomotornog razvoja u ovom periodu, što sa svoje strane omogućuje i početne korake u jednom potpunijem poimanju sveta.

Proces uspostavljanja opažajne postojanosti predmeta je senzomotorni fenomen, jer ključnu ulogu u njemu igraju kako senzorne, tako i motorne aktivnosti deteta: manipulacija u lokomocija.

Manipulacija. Sposobnost  voljnog, namernog dosezanja i hvatanja predmetase razvija se postepeno počev od 3. meseca života, kada se čine prvi, neuspešni pokušaji hvatanja predmeta, što detetu polazi za rukom tek tokom 6. meseca, ali bez opozicije palca (koja se javlja tokom 7. meseca). Krajem prve godine, dete uspeva da voljno i precizno planira i izvodi pokrete dosezanja i hvatanja, kao i sistematsko ispitivanje svojstava predmeta (stavljanje u usta, opipavanje, stezanje, bacanje).

Lokomocija. Jedino što novorođena beba u motornom pogledu može da izvede je okretanje i podizanje glave kad leži potrbuške. Krajem prve godine, međutim, deca su po pravilu u stanju da uspravno hodaju, sama ili uz nečiju pomoć. U međuvremenu, voljna kontrola delova tela uključenih u lokomociju odvija se u smeru od glave ka donjim ekstremitetima (cefalo-kaudalni pravac), tako da dete prvo može da sedi, pa da stoji, pa da hoda, i to u sva tri slučaja najpre uz potporu a zatim samostalno. Ovaj redosled je postojan (nema izuzetaka), a u vezi s njim je zanimljivo pomenuti da puzanje nije obavezna faza u razvoju uspravnog hoda: mada većina dece puzi neko vreme pre nego što prohoda, neka deca puze tek pošto prohodaju, a neka deca ne puze nikad. U procesu prohodavanja je, po svemu sudeći, presudna uloga sazrevanja, a ne učenja (uvežbavanja).