Verovatno ste se pitali da li bebe sanjaju i šta im se mota po slatkim glavicama dok su u bezbrižnom snu. Snovi beba ne istražuju se mnogo. Bebe nisu baš “zahvalne” za saradnju, jer ne govore, pa je teško “izvući” korisne informacije od tih malih bića.

Međutim, stručnjaci koji se bave pitanjem dečijeg sna i snova ne odustaju od pokušaja da pretpostave u čemu je “kvaka”. U knjizi “Najbolja knjiga o bebinom spavanju” pedijatar Edvard Kulič, objasnio je šta sve može da utiče na snove beba.

– Utvrđeno je da i bebe prolaze kroz REM fazu, vreme u kome se sanja, pa možemo pretpostaviti da i male bebe sabiraju svoja dnevna iskustva i proživljavaju ih iznova u snovima – kazao je Kulič.

S obzirom na to da novorođenčad tokom dana uglavnom jedu, osećaju grad, toplinu roditelja i upoznaju okolinu uz pomoć mirisa, moguće je da takva iskustva “sele” i u svoje snove. Pedijatri veruju i da su snovi beba ispunjeni slikama njihovih roditelja. Ponekad su ti snovi prijatni, ali možda ponekad liče na noćne more.

Bebe mogu da budu nervozne zbog bola, gladi ili osećaja samoće, ali mogu biti i veoma srećne zbog pažnje koja im je pružena i svakodnevnih događaja u porodici, zbog toga pedijatri zaključuju da je sigurno sve što izaziva smeh, ili suze, vredno da bude u snovima. Bez obzira na brojne pretpostavke, većina pedijatara i dečijih terapeuta, smatra da nije moguće u potpunosti utvrditi o čemu bebe sanjaju, jer ne mogu da prepričaju tok sna.

Izvor: Žena

Ljutnja je emocija koja se javlja kada se pojavi prepreka u ostvarivanju cilja ili kada nismo u stanju da zadovoljimo neku svoju potrebu. Roditelji moraju dobro da procene situacije koje izazivaju ljutnju kod dece i da se na pravilan način izbore sa njima.

Neka deca veoma dobro znaju kako da manipulišu roditeljima

– Pravu ljutnju koja zavisi od razvijenosti osećaja morala dete ne može da pokaže pre šeste godine. Prividna ljutnja koju pokazuje pre ovog perioda najverovatnije je posledica njegovog sputavanja od prve do treće godine. Roditelji su tada prinuđeni da sprečavaju opasne aktivnosti svog deteta kako bi ga zaštitili. Budući da je između prve i treće godine, kao i između 12. i 16. godine poslušnost glavni razvojni problem, u tim periodima se mogu pojaviti napadi besa i kod psihološki zdrave i nerazmažene dece – objašnjava Gordana Vukmirović, psiholog.
Dete koje se duri i gunđa obično ima jednog roditelja koji voli sve da drži pod kontrolom ili s kojim je lako manipulisati. Ono je naučilo da na nezdrav način zadovolji svoje potrebe ili da uspostavi kontrolu nad svojim životom.

ODMERENA KONTROLA

Svi smo skloni da se iznerviramo kad ne dobijemo ono što želimo ili kad nemamo kontrolu nad situacijom. Tako da treba da naučimo zdrave metode kontrole da se izborimo s osećajem nezadovoljstva kada nije sve onako kako bismo hteli.  

Treba primenjivati metode nekažnjavanja, koje dopuštaju deci da iskuse svoja osećanja a da se ipak suoče sa situacijom bez umanjivanja samopoštovanja.
– Ispravno roditeljsko reagovanje na napad besa jeste čvrsta i odmerena kontrola. Ne sme se dopustiti da dete pobedi zahvaljujući napadu besa u situaciji u kojoj je već bilo odbijeno. Čim počne da besni, roditelj treba da kaže nešto u stilu “ne želim da budem s tobom kad si takav…” i da se udalji od njega ili da ga fizički premesti, bez obzira na to koliko se ono buni. Može i da ga ignoriše dok ne prestane bes. Važno je da dete to ne doživi kao odbacivanje, te roditelj može da doda i: “kada prestaneš da vrištiš, dođi kod mene u zagrljaj”. Ako istrajete u ovome, besne reakcije će se polako izgubiti. Ono što je važno jeste da ako jednom odlučite da zaustavite takvo ponašanje, nikad više nemojte da popustite u tome, čak i ako napadi budu trajali duže od uobičajenih, jer se dete suprotstavlja vašem otporu – kaže Gordana Vukmirović.

Pravilo je, nemojte nikad biti neko vreme čvrsti i nepopustljivi, a zatim se predati. Da bi disciplina bila uspešna, treba da budete brižni i odlučni u isto vreme.

 Izvor: Žena

Roditeljstvo je verovatno najodgovorniji i najsloženiji posao koji radimo u životu. Istovremeno, to je i jedini „posao“ za koji formalna obuka i priprema ne postoje. Takođe, decu nikada ne odgajamo i ne vaspitavamo u vakuumu, onako kako samo mi mislimo i osećamo.

Uvek ima otvorenih ili prikrivenih uticaja, komentara i primedbi, nekad dobronamernih, nekad više kritika radi kritike. Najčešće od najbližih koji vam ponekad pričuvaju decu, a bogami ni dalja rodbina, kumovi i prijatelji ne prezaju da kažu svoje mišljenje o vašim vaspitnim metodama – da ovo i ono niste uradili dobro i da bi oni to drugačije.
Roditeljima je u takvim situacijama često neprijatno. Ne bi da se zameraju odraslima, a, opet, ne bi da svoju roditeljsku ulogu prepuste nekom drugom. Kako da se postave a da ostane mir u kući i niko ne bude povređen, pitali smo Radmilu Vulić Bojović, psihologa i porodičnog terapeuta u Savetovalištu za brak i porodicu u Gradskom centru za socijalni rad u Beogradu.

Roditelji, budite složni
– Veoma je važno da oba roditelja imaju jasan i jedinstven stav prema instrukcijama i komentarima koje u vezi s njihovim roditeljstvom dolaze s ma koje strane. Naravno da treba koristiti pomoć „baka i deka servisa“, te rođaka i prijatelja, to može da bude vrlo dragoceno. Međutim, treba postaviti jasnu granicu gde se njihova uloga završava, a to znači ljubazno im zahvaliti kada daju svoja mišljenja i komentare koje vi doživljavate kao mešanje u sopstvene roditeljske stavove i vaspitne principe. Naročito bake i deke teško odstupaju od roditeljske uloge, čak i kada su im deca postala roditelji. Pride, znaju da budu mekši i popustljiviji, što deci prija, ali ne daje dobre rezultate – kaže naša sagovornica i navodi da je najva­žnije kako ćete onome ko se meša u vašu roditeljsku ulogu staviti do znanja da je njegovo ponašanje nepoželjno. 

Ne reagujte pred detetom
Takve razgovore, kaže ona, najbolje je ne voditi pred decom, jer deca u roditeljima vide oslonac i vrhunski autoritet, pa vrlo teško podnose kada neko njihovu kompetenciju dovodi u pitanje.
Ipak, kritike i primedbe sa strane često se dešavaju baš pred decom. Kada razgovor o tome ne trpi odlaganje pa se mora reagovati odmah, savet je naše sagovornice da budete mirni i pribrani, da ne ispoljavate ljutnju niti agresiju. Kroz takav razgovor najbolje ćete odbraniti svoje stavove, a tako ćete i detetu koje i inače najviše uči od vas dati korisnu lekciju o tome kako se nositi i izaći na kraj s nelagodom i frustracijom, kako se boriti za svoje mišljenje i svoj stav.
– Zvuči komplikovano, ali u stvari je lako reći zabrinutoj baki: „sigurna sam da misliš dobro, vidi kako si mene lepo vaspitala, ali molim te da imaš dovoljno poverenja u mene i prepustiš mi da ja odredim pravila u vaspitanju mog deteta“ – kaže Radmila Vulić Bojović. 

Do kraja školske godine ostalo je još jedno tromesečje, pa osmacima predstoji ozbiljno učenje. Jedni će popravljati ocene, drugi će pokušavati da sačuvaju prosek, ali ima i onih koji će uz sve to morati najzad da se opredele za buduće zanimanje.

Gordana Lazić, psiholog u Odeljenju za profesionalnu orijentaciju i planiranje karijere u beogradskoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje, ističe da odluku ne treba donositi u poslednji čas. Ukoliko još nisu odlučili gde žele da nastave školovanje, osmaci bi vreme do upisa trebalo da iskoriste za sticanje dodatnih informacija, sagledavanje svojih sposobnosti i stručno testiranje.

– Testiranje opštih i posebnih sposobnosti, profesionalnih interesovanja i osobina ličnosti učenika osmog razreda radićemo sve do kraja maja – objašnjava Lazićeva.
Posle testa psiholog razgovora s učenikom, razmatra rezultate testa i intervjua sa opštim uspehom, uspehom iz pojedinih predmeta, podacima o navikama i načinom učenja, i preporučuje najoptimalnije zanimanje.

Konačnu odluku o izboru zanimanja, savetuje naša sagovornica, treba da donese dete. 
– Većina roditelja se pita da li će njegovo dete po završetku određene srednje škole moći da se zaposli, ali na to niko ne može da im da precizan odgovor. Zato mi decu savetujemo da prilikom odlučivanja uzimaju u obzir stanje na tržištu rada, ali i svoje želje i sklonosti – kaže Lazićeva.

U donošenju konačne odluke može da pomogne razgovor sa školskim psihologom, razrednim starešinom i nastavnicima koji sigurno znaju da li detetu više leže društvene ili prirodne nauke, koje su njegove slabe tačke ili skriveni talenti.
– Bilo dobro da škole organizuju posete pojedinim firmama i ustanovama ili gostovanja ljudi koji umeju lepo da pričaju o dobrim i lošim stranama svog posla. Međutim, ukoliko škola nije spremna za to, roditelji mogu sami da pomognu svom detetu – poručuje Lazićeva. 

Koje osobine krase najuspešnije?
Kapaciteti Nacionalne službe za zapošljavanje nisu naročito veliki, pa kroz njihov program testiranja ne mogu da prođu svi. Ali zato na sajtu NSZ postoji koristan vodič za osnovce iz kog smo izvadili neke delove za vas.

Bankare, preduzetnike, menadžere, stručnjake za marketing 
• preduzimljivost 
• samopouzdanje 
• ambicioznost 
• samodisciplina 
• dinamičnost 
• odlučnost 
• promišljenost

Medicinske sestre, lekare, psihologe, specijalne pedagoge, socijalne radnike, sveštenike…
• saosećajnost 
• toplina 
• strpljivost 
• savesnost 
• staloženost

Hemičare, molekularne biologe, fizičare, matematičare, arheologe, astronome, istoričare 
• radoznalost 
• sklonost ka istraživanjima 
• samodisciplina 
• ambicioznost 
• samostalnost 
• istrajnost

Dizajnere, slikare, vajare, muzičare, pisce, glumce, kreatore 
• maštovitost 
• kreativnost 
• naklonost prema lepom 
• samodisciplina 
• samostalnost 
• istrajnost

Operatere na računaru, Ekonomiste, poslovne sekretare… 
• tačnost 
• preciznost 
• urednost 
• organizovanost 
• temeljnost 
• ljubaznost

Policajce, vatrogasce, kriminalističke inspektore, oficire

• hrabrost 
• promišljenost 
• odlučnost 
• pouzdanost 
• dinamičnost
• staloženost 
• prisebnost 
• savesnost

Elektrotehničare, mašinske i građevinske inženjere i tehničare 
• promišljenost
• preciznost
• samodisciplina
• organizovanost 

Izvor: Žena

Nekada se podrazumevalo da deca bez pogovora slušaju roditelje, bake, deke i druge bliske odrasle osobe. Danas, što je manje dece koja ne govore „neću“,to se dečja poslušnost bolje kotira.

Pitanje „slušaju li“ roditeljima se postavlja svakodnevno, pa nekako ispada da deca i poslušnost idu zajedno i da se od dece očekuje da aminuju i rade sve ono što od njega traže mama i tata. 
Prirodno je da je roditelj glavni u kući, alito ne znači da ne treba da se pitamo kakve su posledice bespogovorne poslušnosti.

ŠTA BI REKLA MAMA
Na osnovu svog bogatog iskustva, klinički psiholog Nevena Lovrinčević u knjizi „Ko je gazda u vašoj kući“ ističe da, kao što nije dobro kad nemamo nikakvu kontrolu nad detetom, ne valja ni ako je dete uvek poslušno.
– Deca koja bez reči rade sve što im roditelji kažu su nesigurna, imaju potrebu da autoritet odobri sve što rade i da zadovoljavaju mamu i tatu. Takva deca često izrastaju u pasivne osobe koje izbegavaju samostalno donošenje odluka bilo da je reč o izboru fakulteta, bračnog partnera ili radnog mesta – kaže Nevena Lovrinčević.
Štaviše, njihova nesigurnost dominira u svakodnevnom životu, u pravljenju manje važnih, pa čak i potpuno nevažnih izbora.
– Ako na pitanje „kakvu kafu piješ“ dobijete odgovor „onakvu kakvu skuvaš“, verovatno se radi o osobi koja ima problem s donošenjem odluka i pravljenjem izbora. Kod njih je strah od imaginarne greške toliko izražen da se osećaju sigurno jedino ako to što rade odobri neki autoritet, recimo roditelj, partner ili šef – objašnjava naša sagovornica.

SVAKO MORA DA POGREŠI
Kao što roditelj povremeno treba da nastupi s pozicije autoriteta, jednako je važno i da pusti dete da se razvija, da bude radoznalo, da greši, pravi gluposti i da ponekad bude nevaljalo.
– Važno je da roditelj shvati da ne samo što ne može da zaštiti dete od svih grešaka i promašaja, već i da to ne treba da čini. Greške se neminovno prave tokom odrastanja, prave se tokom celog života i upravo nas to uči da pravimo razliku između dobrog i lošeg, i da donosimo odluke. U situacijama kad greške mogu da budu opasne a šteta nepopravljiva treba reagovati odmah, ali u svim ostalim slučajevima puštajte decuda greše i da snose posledice – savetuje Nevena Lovrinčević.

  Izvor: Žena

Voda – neverovatna, jedinstvena, nezamenljiva!

Želite da izgubite na težini?

Kad ste pomalo gladni, iako nije vreme za obrok, ne dohvatajte se za nešto od hrane, čak i ako je nešto sa malo kalorija – popijte čašu vode. Ne mislite o tome – samo to uradite! Za dan-dva prirodno ćete se prvo mašiti vode. Želja za hranomi će nestati, i osetićete da ste osveženi. A u vodi nema kalorija!

Ujutru ste usporeni?

To je zato što niste ništa pili osam ili više sati. Čaša vode nešto pre doručka učiniće čuda!

Bolne ili crvene oči?

Provodite toliko vremena u toplim, zagušljivim sobama – nije čudo što stradaju oči! Rešenje je iznenađujuće jednostavno – popijte čašu vode! Biljke se suše u toplim sobama, a tako i vi!

Suva ili ispucana koža?

Pogodili ste! Opet voda. I spolja, naravno. Moderan brzi tuš ne čini mnogo za rehidriranje vaše kože. Zato je potrebno duže tuširanje ili dobra kupka u toku vikenda. U međuvremenu, ispijte tu čašu!

Gubite koncentraciju?

Otvorite prozor, duboko udahnite i nagradite sebe čašom vode!

Zadobili ste prehladu ili kašalj?

Voda, voda, voda! Isperite ta mala bića koja prouzrokuju infekciju – i uskoro ćete se osećati bolje!

Čaj i kafa su dovoljni, zaista?

Pa, neki to misle, ali i čaj i kafa deluju kao diuretici (kafa je gora od čaja) koji ubrzavaju vodu kroz organizam, te ona prolazi brže nego što je potrebno da bi uradila svoj posao. Čista voda ne samo da rehidrira bolje i brže, ona odnosi toksine koji su nastali u vašem telu. To je kao kupanje, samo iznutra!

Ispijte do kraja tu vodu!

Ona je nezamenljiva. Česta poseta određenoj prostoriji su jedina cena koju plaćate. A dobitak je neuporediv.

Izvor: Znakovi pored puta

Hronicni stres tokom trudnoce moze da izazove depresiju, kaze najnovija studija. Istrazivaci su takodje otkrili da mentalne beneficije koje obezbedjuju hormoni mogu da budu uništene hronicnim stresom.

Vodeci autor, doktor Benedeta Leuner je rekao da ova otkrica pomazu da se razume postoporodjajna depresija koja je zaista porazavuje stanje za svaku zenu.

Eksperiment je pokazao da zenke pacova koje nisu bile izlozene stresu, pokazuju bolju povezanost celija mozga sa regijama koje su zasluzne za ucenje, pamcenje i raspolozenje, a narocito za obavljanje više stvari u isto vreme.

Nasuprot tome, mozak majki pacova koji je bio izlozen stresu dva puta dnevno, tako što su bile bacene u vodu, ili im je ograniceno kretanje, nisu pokazale napredak. Takodje, imale su slabiju fizicku interakciju sa bebama. Ponašanje je ispitivano i kod majki koje sui male postporodjajnu depresiju. Majke pod stresom su ranjivije i nemaju kapacitet mozga kao one mirne. Misleci da nisu dovoljno dobre, one padaju u depresiju.

Majke pacova koje su bile 30 minuta odvojene od mladunaca, uzimaju bebu, ušuškaju je i doje. Majke podstresom ih ostavljaju da lutaju same po kavezu i redje ih hrane. Ovo neverovatno podseca na ponašanje majki kod ljudske vrste.

Razumevanje postporodjajne depresije trebalo bi da pomogne prevenciji i lecenju. Ovo stanje nije straššno samo za majku, vec i za bebu, pa kao odrasle osobe mogu biti anksiozne i depresivne. 

Izvor: Domino Magazin