Hoće li se snaći, koliko mu treba pomagati, kako će izaći na kraj s drugom decom – dileme su koje muče roditelje novih prvačića. Kako da ih reše, savetima pomaže Radmila Grujičić, psiholog

Da li treba da mu pomažem?
Mnogi roditelji znaju da iz najbolje namere naprave medveđu uslugu svojoj deci. Preterano im pomažu, rade zadatke umesto njih ili sede pored njih dok uče. Detetu, kao i svakom drugom uostalom, pomoć prija, ali rezultat prevelikog mešanja roditelja u dečje školske obaveze jeste nemogućnost deteta da stvori radne navike i postane samostalno, i to ne samo u školi, već i u životu. Zato, naglašava Radmila Grujičić, psiholog, roditelji treba da imaju mere, i to baš na početku školovanja. Ne treba da radite domaći umesto deteta, niti da bdite nad njim dok radi. Možete samo da pogledate šta ima da uradi i da proverite da li je zadatke rešilo ispravno. Ali ni tada, ako uočite grešku, ne treba da je ispravljate, već da pustite dete da to uradi samo.

Kada je vreme za upis na vannastavne aktivnosti? 
U prvom polugodištu prvačića ne bi trebalo opterećivati vannastavnim aktivnostima. To je period kada se dete prilagođava na novu sredinu, nove obaveze i nove drugove, pa bi ga vannastavne aktivnosti i sekcije samo dodatno zbunile i otežale mu prilagođavanje. Zato upisivanje na sekcije treba ostaviti za drugo polugodište, ali i tada treba voditi računa da se dete ne upisuje na sto stvari odjednom, već samo na onoliko koliko dete može da podnese. I, što je veoma važno, prilikom upisa treba poštovati želje i interesovanja deteta, dakle, ne birati aktivnosti prema željama i ambicijama roditelja, što roditelji neretko čine. 
– Jedino što je od vannastavnih aktivnosti opravdano u prvom polugodištu jeste učenje stranih jezika za decu koja su i pre škole išla na časove, pošto nije dobro da se izgubi kontinuitet – ističe naša sagovornica.

Kako će se uklopiti u novu sredinu?
Ovaj strah, tako čest kod roditelja, nije opravdan, ističe Grujičićeva. Kako kaže, svako dete u školi nađe drugo dete koje je sličnog karaktera i sličnih interesovanja kao i ono. Roditelji treba da podstiču dete na druženje i da mu objasne koliko pravo drugarstvo može da mu ulepša boravak u školi, ali i da bude od pomoći ukoliko na času nisu sve zapisali ili razumeli ili iz bilo kog razloga nisu prisustvovali nastavi.

Koliko treba da se igra?
To što je dete pošlo u školu nikako ne znači da treba samo da uči i da je s igranjem kraj, budući da je igra potrebna svakom detetu, a posebno prvačiću, koji ne može odjednom da se odrekne onoga što mu najviše prija.
– Roditelji igru nikako ne treba da shvataju kao gubljenje vremena, već kao aktivnost koja je vrlo korisna za dete. Dete igrajući se upoznaje svet oko sebe, uči boje, oblike, razvija motoriku i kreativnost, a ima i socijalnu funkciju, npr. devojčice kroz igru često glume učiteljice, doktorke, vaspitačice – kaže Radmila Grujičić i dodaje da dete, kad pođe u školu, ipak treba da se navikne da prvo završi sve školske obaveze, pa tek onda da se igra. 

Izvor: Žena

Verovatno ste se pitali da li bebe sanjaju i šta im se mota po slatkim glavicama dok su u bezbrižnom snu. Snovi beba ne istražuju se mnogo. Bebe nisu baš “zahvalne” za saradnju, jer ne govore, pa je teško “izvući” korisne informacije od tih malih bića.

Međutim, stručnjaci koji se bave pitanjem dečijeg sna i snova ne odustaju od pokušaja da pretpostave u čemu je “kvaka”. U knjizi “Najbolja knjiga o bebinom spavanju” pedijatar Edvard Kulič, objasnio je šta sve može da utiče na snove beba.

- Utvrđeno je da i bebe prolaze kroz REM fazu, vreme u kome se sanja, pa možemo pretpostaviti da i male bebe sabiraju svoja dnevna iskustva i proživljavaju ih iznova u snovima – kazao je Kulič.

S obzirom na to da novorođenčad tokom dana uglavnom jedu, osećaju grad, toplinu roditelja i upoznaju okolinu uz pomoć mirisa, moguće je da takva iskustva “sele” i u svoje snove. Pedijatri veruju i da su snovi beba ispunjeni slikama njihovih roditelja. Ponekad su ti snovi prijatni, ali možda ponekad liče na noćne more.

Bebe mogu da budu nervozne zbog bola, gladi ili osećaja samoće, ali mogu biti i veoma srećne zbog pažnje koja im je pružena i svakodnevnih događaja u porodici, zbog toga pedijatri zaključuju da je sigurno sve što izaziva smeh, ili suze, vredno da bude u snovima. Bez obzira na brojne pretpostavke, većina pedijatara i dečijih terapeuta, smatra da nije moguće u potpunosti utvrditi o čemu bebe sanjaju, jer ne mogu da prepričaju tok sna.

Izvor: Žena

Detetu je kad krene u školu potrebna roditeljska podrška da bi što bolje prihvatilo novo okruženje i obaveze ili da bi savladalo strah.

U Srbiji će, prema procenama, oko 80.000 mališana 1. septembra prvi put sesti u školske klupe. Iako roditelji za školski pribor i garderobu pre „velikog dana” treba da izdvoje od 9.000 do 40.000 dinara, čini se da je to lakši deo. Detetu je, kažu stručnjaci, kad krene u školu potrebna i roditeljska podrška kako bi što bolje prihvatilo novo okruženje i obaveze, ili savladalo strah.

- Prvog školskog dana Ksenija je plakala i vukla me da uđem s njom u učionicu. Plašila se da ću je zaboraviti u toj zgradi i da neću doći po nju. Namučile smo se dok konačno nije prihvatila školu i nove obaveze. Ali upornim razgovorima sam uspela da je ubedim da je to ozbiljno, da mora da uči i da ne može više po ceo dan da se igra s decom. Bilo je povuci-potegni, ali je Ksenija završila prvi razred kao odličan đak. Dobila je i knjigu, što ju je motivisalo i za ovu školsku godinu koja nam sledi – kaže Dejana Popović, majka male Ksenije koja je ove godine završila prvi razred.

Već posle mesec ili dva, kako kaže, mnoga deca su počela i sama da idu u školu.
- Nije mi bilo svejedno da je puštam samu, ali pošto škola nije daleko i nema opasnih raskrsnica, pristala sam. I dok prvog dana nije htela da odem, kasnije je već bilo „što si došla, hoću sama da se vratim s drugarima” – priča Dejana.

Psiholog Višnja Helajzen savetuje roditeljima da vode dete u školu sve dok se ne navikne na ambijent, nove drugare i učiteljicu. 
- Ukoliko je škola blizu kuće, ne zahteva prelazak nekih rizičnih ulica i raskrsnica, ili možda dete uopšte ne mora da prelazi ulicu, onda ga brzo treba pustiti i da u školu ide samo. Ako je rizik veći, bolje je da roditelji odvode i sačekuju dete, ali to sami treba da procene – kaže Višnja Helajzen.

Branka Tišma, psiholog u OŠ „Lazar Savatić”, ističe da je polazak deteta u prvi razred novina za svi članove porodice, pa o mnogo čemu mora da se vodi računa. 
- S decom mora da se razgovara kako bi što bolje prihvatili novu grupu. Roditelji treba i da ih pitaju kako se zovu deca koja idu s njima u razred. Ali ne treba ih ispitivati odmah posle škole, jer su tada umorni. Važno je i da ih prvih dana dovode 10-15 minuta pre nastave, jer deci koja kasne obično treba više vremena da postanu deo nove grupe. Treba imati u vidu da će se prvih mesec dana umarati brže nego ranije, dok se ne naviknu. Takođe, treba voditi računa da imaju dovoljno sna i da se hrane adekvatno – objašnjava Tišma.

Roditelji, kako kaže, ne smeju previše da štite decu i odrađuju poslove umesto njih. 
- Decu treba pustiti i u školi i kod kuće da sami odrađuju svoje obaveze. Učenje ne treba da traje satima, jer su deca koncentrisana do 30 minuta. Bolje je da prave dužu pauzu, ali ne uz TV, nego da budu fizički aktivni. Takođe, roditelji ne treba da se mešaju ni ako se desi neki nesporazum među decom u školi, bolje je uputiti ih na učiteljicu – smatra Branka Tišma, i dodaje da je prvih dana posebno važno pokazati detetu poverenje da će se snaći u školi, i nikako ne ulaziti u učionicu za njim.

Višnja Helajzen kaže da od toga koliko je dete zrelo zavisi i kako će se snaći u školi. Bolje prolaze deca koja su bila samostalno u igri kod kuće ili u predškolskoj ustanovi. 
- Samostalnost u ponašanju i prihvatanju obaveza zavisi od zrelosti, od toga da li je dete išlo u predškolsku ustanovu ili su ga čuvale bake. Od toga kako je vaspitavano i koliko je zrelo, zavisi i da li je dete sposobno da isprati čas – navodi Helajzen.

U OŠ „Vladislav Ribnikar”, na primer, deca nemaju odmah svih pet časova, nego najpre imaju dva, pa tri časa… Direktorka te škole Snezana Knežević poručuje roditeljima da ne treba da traže problem.
- Ne treba unapred praviti traumu i frustraciju od polaska u prvi razred. Treba samo biti uz svoje dete i pratiti njegove reakcije. Poželjno je da roditelj tada uzme nekoliko dana godišnjeg odmora kako bi što bolje podržao dete – savetuje Knežević.

Saveti psihologa kako da se roditelji ponašaju s prvacima

- Pričajte stalno s njima da bi što pre prihvatili novu situaciju
- Pitajte ih kako se zovu deca koja idu u razred s njima. Ne treba ih ispitivati odmah posle škole, jer su tada umorni
- Nemojte raditi domaće zadatke umesto njih
- Dogovorite se koji će kutak kod kuće biti njihovo radno mesto
- Pobrinite se da imaju vreme i za školu i za druženje
- Pobrinite se da su svaki dan ispavani
- Ishrana mora da bude adekvatna. Deca ne smeju da doručkuju čips i gazirane sokove 
- Nikako se ne mešajte u njihove nesporazume s drugom decom u školi. Zato postoje zaposleni u školi
- Prvih dana ih obavezno dovodite 10-15 minuta pre početka nastave. Deci koja kasne treba više vremena da postranu deo nove grupe
- Brzo ih pustite da idu sami u školu ako to ne zahteva prelazak rizičnih ulica
- Školom im nikada ne treba pretiti, „reći ću te kod učiteljice” ili „ići ćeš ti meni kod psihologa”
- Učenje ne bi trebalo da traje satima. Deca se koncentrišu do pola sata
- Posle učenja neka naprave dugu aktivnu pauzu. Dakle, ne pred TV-om
- Nemojte ulaziti za njima u učionicu da biste ih kontrolisali. Ukažite im poverenje
- Nemojte ih učiti da čitaju i pišu pre škole. Mnogi nauče na pogrešan način, pa imaju više problema u školi nego da nisu znali slova.

Ljutnja je emocija koja se javlja kada se pojavi prepreka u ostvarivanju cilja ili kada nismo u stanju da zadovoljimo neku svoju potrebu. Roditelji moraju dobro da procene situacije koje izazivaju ljutnju kod dece i da se na pravilan način izbore sa njima.

Neka deca veoma dobro znaju kako da manipulišu roditeljima

- Pravu ljutnju koja zavisi od razvijenosti osećaja morala dete ne može da pokaže pre šeste godine. Prividna ljutnja koju pokazuje pre ovog perioda najverovatnije je posledica njegovog sputavanja od prve do treće godine. Roditelji su tada prinuđeni da sprečavaju opasne aktivnosti svog deteta kako bi ga zaštitili. Budući da je između prve i treće godine, kao i između 12. i 16. godine poslušnost glavni razvojni problem, u tim periodima se mogu pojaviti napadi besa i kod psihološki zdrave i nerazmažene dece – objašnjava Gordana Vukmirović, psiholog.
Dete koje se duri i gunđa obično ima jednog roditelja koji voli sve da drži pod kontrolom ili s kojim je lako manipulisati. Ono je naučilo da na nezdrav način zadovolji svoje potrebe ili da uspostavi kontrolu nad svojim životom.

ODMERENA KONTROLA

Svi smo skloni da se iznerviramo kad ne dobijemo ono što želimo ili kad nemamo kontrolu nad situacijom. Tako da treba da naučimo zdrave metode kontrole da se izborimo s osećajem nezadovoljstva kada nije sve onako kako bismo hteli.  

Treba primenjivati metode nekažnjavanja, koje dopuštaju deci da iskuse svoja osećanja a da se ipak suoče sa situacijom bez umanjivanja samopoštovanja.
- Ispravno roditeljsko reagovanje na napad besa jeste čvrsta i odmerena kontrola. Ne sme se dopustiti da dete pobedi zahvaljujući napadu besa u situaciji u kojoj je već bilo odbijeno. Čim počne da besni, roditelj treba da kaže nešto u stilu “ne želim da budem s tobom kad si takav…” i da se udalji od njega ili da ga fizički premesti, bez obzira na to koliko se ono buni. Može i da ga ignoriše dok ne prestane bes. Važno je da dete to ne doživi kao odbacivanje, te roditelj može da doda i: “kada prestaneš da vrištiš, dođi kod mene u zagrljaj”. Ako istrajete u ovome, besne reakcije će se polako izgubiti. Ono što je važno jeste da ako jednom odlučite da zaustavite takvo ponašanje, nikad više nemojte da popustite u tome, čak i ako napadi budu trajali duže od uobičajenih, jer se dete suprotstavlja vašem otporu – kaže Gordana Vukmirović.

Pravilo je, nemojte nikad biti neko vreme čvrsti i nepopustljivi, a zatim se predati. Da bi disciplina bila uspešna, treba da budete brižni i odlučni u isto vreme.

 Izvor: Žena

Dojenje je prirodan nastavak trudnoće. Kao što je majčino tijelo bilo izvor hrane za bebu dok je boravila u stomaku, sada joj to obezbeđuje dojenjem.  Evo kratkog vodiča za mlade majke i one koje očekuju svoje bebe o tome kako će vjerovatno izgledati prvi dojenački dani i spisak izazova sa kojima se na samom početku mogu sresti.

Dan 1

Odmah po rođenju, novorođenče je u stanju jake budnosti, tako da UNICEF preporučuje da se tokom ovih prvih sat vremena inicira dojenje i kontakt koža na kožu između majke i bebe. Nakon toga bebe padaju u dubok san, koji obično traje naredna 24 sata. Ipak, kod nas u porodilištima nije moguće podojiti bebu u prvim satima po rođenju i zbog toga majke od prvog podoja u porodilištu treba da nude uspavanim bebama dojku, kako bi odmah počela da dobija neprocjenjivi kolostrum, a i da bi sisanjem stimulisala majčino tijelo na proizvodnju mlijeka.

U našim porodilištima se bebe često dohranjuju, tako da vas ne obeshrabri ako bebu za vrijeme perioda predviđenog za podoj ne budete uspjele probuditi i podojiti, već to pokušavajte pri svakom sljedećem podoju. Štipkajte ih za prstiće nogu, mazite ili dodirnite vlažnom pelenom– Budite uporni.

Dan 2 i 3.

Tokom drugog dana, novorođenče je češće budno i većina majki će uspjeti da podoji svoju bebu na pravi način. Tokom boravka u porodilištu tražite pomoć kako bi bebu postavili na dojku na najadekvatniji način.  Tokom podoja u prvih par dana ćete osjećati kontrakcije materice, slične menstrualnim bolovima, jer dojenje pomaže ispuštanje hormona oksitocina koji matericu vraća u prvobitno stanje. Kontrakcije nijesu toliko jake nakon prvog porođaja, pa oh većina prvorotki ni ne osjeti, ali svaki sljedeći put znaju da budu vrlo neprijatne i bolne.

Mlijeko koje beba dobija u prvih nekoliko dana se zove kolostrum i žute je boje. Nazivaju ga još i ‘prvom vakcinom’ jer sadrži antitijela koja bebi pomažu da napravi  balans u svom organizmu koji polako koloniziraju bakterije.

Beba će vjerovatno izgubiti na težini u prvih par dana, što je normalno. Bebe koje isključivo doje gube i do deset odsto svoje težine na rođenju u prvim danima, ali se ne bojte, brzo će nadokanditi.

Dan 3-4.

Bebe su u porodilištu uglavnom mirne. One se tek negdje trećeg dana bude iz stanja opijenosti, češće plaču i često traže da sisaju, tako da se mnoge majke nađu iznenađene ‘Šta bi sa onim mirnim djetetom iz porodilišta?’, čemu u prilog ide i dohranjivanje u porodilištu koje smo već pominjali, i naravno odmah posumnjaju u kvalitet svoga mlijeka, posebno ako mlijeko još nije nadošlo u dojkama.

Mlijeko obično naglo nadođe drugog ili trećeg dana po porođaju, kada dojke odjednom postaju bolne i prepunjene. Kolostrum zamjenjuje takozvano prelazno mlijeko, koje će preći u zrelo negdje oko petnaestog dana po porođaju. Pomažu masaže i stavljanje obloga – toplih pred podoj, hladnih poslije podoja. Ne treba se zabrinuti ni ako mlijeko ne nadođe i do petog dana po porođaju, već nastaviti sa čestim podjima kao i do tada, jer samo adekvatnim stimulisanjem dojki sisanjem, mlijeko će se zaista i proizvesti u količini koja je bebi potrebna.

Novorođenčad ove dobi često sisaju, od 8 do 12 puta dnevno. Mnoga, na primjer usljed žutice, puno spavaju, pa je takve bebe neophodno buditi na svaka dva sata i održavati budnim da aktivno sisaju na grudima. Pomaže presvlačenje pred podoj ili čišćenje mokrom krpicom.

Bradavice svih dojilja su osjetljive tokom prvih desetak dana po porođaju, što je posljedica hormonalnih promjena u organizmu. Ako bol u bradavicama pri dojenju prođe nakon prvih 15-20 sekundi od početka dojenja, nema razloga za brigu. Ukoliko bol traje tokom cijelog podoja, beba vjerovatno ne prihvata dojku kako treba, tako da treba povesti računa da zahvati što više areole, tamnog dijela oko bradavice, da stomakom bude okrenuta prema majci, i da su bebine usne izvrnute ka spolja dok sisa i prislonjene odnosno “stopljene” sa kožom majke.

I bebina stolica se mijenja. Oko trećeg-četvrtog  dana to više nije crni mekonijum, već braonkasto-zelenkasta stolica, a nakon toga, oko petog dana postaje žućkasta ili boje senfa, žitka, kakva će biti i  dalje. Broj stolica će se povećavati sa svakim danom. Bebe u prvim nedeljama često kake, uglavnom poslije svakog podoja, jer je majčino mlijeko prirodni laksativ.

Dan 5-7.

I broj upiškenih pelena se polako povećava, tako da do kraja prve nedelje bi trebalo da imate 6 upiškenih jednokratnih pelenica, i tako će se nastaviti i dalje. Ovaj broj upiškenih pelenica je siguran pokazatelj da beba dobija dovoljno mlijeka.

Ovako male bebe imaju periode tokom dana kada vrlo često sisaju i zato bi bebama dojku trebalo nuditi na zahtjev, a nipošto po satnici. Bebe koje dosta spavaju je potrebno buditi i ne dozvoljavati da prođe duže od tri sata između podoja, što smo već pominjali.

Svaka beba je drugačija, i svaka majka je drugačija. Proces dojenja nije isti kod svakoga, zato jednostavo pratite ritam svog tijela i svoje bebe.  Ukoliko mislite da ima ikakve brige za zabrinutost, konsultujte pedijatra. Vjerujte u sebe i da je vaše tijelo sposobno da nahrani vaše dijete i zapamtite da se problemi sa dojenjem rješavaju upravo dojenjem, a ne preskakanjem podoja.

Izvor:

http://kellymom.com/bf/normal/newborn-nursing/

Istraživanja su pokazala da postoji osam važnih događaja koje deca ne zaboravljaju i koji su za njih izrazito važni. 

Odlazak u obdanište ili u školu 

Ovo je uverljivo najčešće sećanje. Iskustva su različita – iz vrtića se deca obično sećaju plača nakon što su predata na ‘milost i nemilost’ vaspitačicama, a iz prvog razreda osnovne uglavnom nose lepa sećanja: biranje odeće, slaganje knjiga u torbu, razgovori s mamom i tatom koji ih za ruku vode, prvih dana škole.

Prepričavanje događaja, kao i pričanje priča, služi tome da deca steknu iskustva i slože puno, puno toga u svojim glavicama.

Okolina

Deca međusobno stvarno razgovaraju o kućama ili stanovima u kojima žive, o kućnim ljubimcima, školskim učionicama, parkovima… svemu što ih okružuje u svakodnevnom životu. Jasno se sećaju stabla ili haustora gde su se sakrili od kiše. Uz prirodne nepogode, sneg, oluju, kao i prvu tuču koju su doživeli, deca vežu intenzivne, ne uvek prijatne emocije kojih se dugo i živo sećaju.

Skakanje, plivanje, penjanje

Deca su u potpunosti usredsređena na sve što rade svojom voljom, pa tako i aktivna igra ima važno mesto u dugotrajnim sećanjima. Često su ta sećanja najživlja kad je reč o sportu – takmičenjima, treninzima, uspesima i odustajanjima. Psiholozi kažu da su ta sećanja povezana sa zajedništvom, potrebom da vodimo ili budemo vođeni i da osećamo da su drugi uz nas.

Uspeh

Sećanja na rane uspehe deci dugo ostaju u pamćenju kao situacije u kojima su pokazala da su u nečemu bolja od proseka. Zato svakom detetu treba da omogućite da se oseća kao pobednik, odnosno pomozite mu da pronađe ono u čemu je dobro, pa makar to bilo i slaganje kockica.

Ljudi koje volimo i koji nas vole

Tokom istraživanja klinci su tražili da crtaju bake i deke, komšije i poznanike, sve one koji su im do tada bili naklonjeni. Iste osobe su pominjali i četiri godine kasnije.

Bebe i mala deca

Skoro svako dete želi da sačuva uspomene na malu decu i bebe (decu komšija, rođaka, prijatelja svojih roditelja, kao i na mlađu braću i sestre). Sećaju se da su zajedno jeli, koliko brzo su bebe rasle, zatim jasno pamte trenutke kad su ta deca progovorila, prohodala…

Pripadnost zajednici

Pomalo neočekivano, klinci su mnogo pričali o pripadnosti zajednici, tačnije kako grade odnose i postaju deo te zajednice. Pričali su o vrtiću, komšijama, putovanjima…

Nezaboravna mesta

Mnoga deca pamte i mesta u kojima su bila, čak i mnoge detalje: kako su izgledale hotelske sobe i kreveti, gde su ljudi ljubazni i nasmejani, a gde neprijatni, kako su izgledale plaže, gde su kupili čamac… 

Izvor: Žena

Roditeljstvo je verovatno najodgovorniji i najsloženiji posao koji radimo u životu. Istovremeno, to je i jedini „posao“ za koji formalna obuka i priprema ne postoje. Takođe, decu nikada ne odgajamo i ne vaspitavamo u vakuumu, onako kako samo mi mislimo i osećamo.

Uvek ima otvorenih ili prikrivenih uticaja, komentara i primedbi, nekad dobronamernih, nekad više kritika radi kritike. Najčešće od najbližih koji vam ponekad pričuvaju decu, a bogami ni dalja rodbina, kumovi i prijatelji ne prezaju da kažu svoje mišljenje o vašim vaspitnim metodama – da ovo i ono niste uradili dobro i da bi oni to drugačije.
Roditeljima je u takvim situacijama često neprijatno. Ne bi da se zameraju odraslima, a, opet, ne bi da svoju roditeljsku ulogu prepuste nekom drugom. Kako da se postave a da ostane mir u kući i niko ne bude povređen, pitali smo Radmilu Vulić Bojović, psihologa i porodičnog terapeuta u Savetovalištu za brak i porodicu u Gradskom centru za socijalni rad u Beogradu.

Roditelji, budite složni
– Veoma je važno da oba roditelja imaju jasan i jedinstven stav prema instrukcijama i komentarima koje u vezi s njihovim roditeljstvom dolaze s ma koje strane. Naravno da treba koristiti pomoć „baka i deka servisa“, te rođaka i prijatelja, to može da bude vrlo dragoceno. Međutim, treba postaviti jasnu granicu gde se njihova uloga završava, a to znači ljubazno im zahvaliti kada daju svoja mišljenja i komentare koje vi doživljavate kao mešanje u sopstvene roditeljske stavove i vaspitne principe. Naročito bake i deke teško odstupaju od roditeljske uloge, čak i kada su im deca postala roditelji. Pride, znaju da budu mekši i popustljiviji, što deci prija, ali ne daje dobre rezultate – kaže naša sagovornica i navodi da je najva­žnije kako ćete onome ko se meša u vašu roditeljsku ulogu staviti do znanja da je njegovo ponašanje nepoželjno. 

Ne reagujte pred detetom
Takve razgovore, kaže ona, najbolje je ne voditi pred decom, jer deca u roditeljima vide oslonac i vrhunski autoritet, pa vrlo teško podnose kada neko njihovu kompetenciju dovodi u pitanje.
Ipak, kritike i primedbe sa strane često se dešavaju baš pred decom. Kada razgovor o tome ne trpi odlaganje pa se mora reagovati odmah, savet je naše sagovornice da budete mirni i pribrani, da ne ispoljavate ljutnju niti agresiju. Kroz takav razgovor najbolje ćete odbraniti svoje stavove, a tako ćete i detetu koje i inače najviše uči od vas dati korisnu lekciju o tome kako se nositi i izaći na kraj s nelagodom i frustracijom, kako se boriti za svoje mišljenje i svoj stav.
– Zvuči komplikovano, ali u stvari je lako reći zabrinutoj baki: „sigurna sam da misliš dobro, vidi kako si mene lepo vaspitala, ali molim te da imaš dovoljno poverenja u mene i prepustiš mi da ja odredim pravila u vaspitanju mog deteta“ – kaže Radmila Vulić Bojović.