Dojenje je prirodan nastavak trudnoće. Kao što je majčino tijelo bilo izvor hrane za bebu dok je boravila u stomaku, sada joj to obezbeđuje dojenjem.  Evo kratkog vodiča za mlade majke i one koje očekuju svoje bebe o tome kako će vjerovatno izgledati prvi dojenački dani i spisak izazova sa kojima se na samom početku mogu sresti.

Dan 1

Odmah po rođenju, novorođenče je u stanju jake budnosti, tako da UNICEF preporučuje da se tokom ovih prvih sat vremena inicira dojenje i kontakt koža na kožu između majke i bebe. Nakon toga bebe padaju u dubok san, koji obično traje naredna 24 sata. Ipak, kod nas u porodilištima nije moguće podojiti bebu u prvim satima po rođenju i zbog toga majke od prvog podoja u porodilištu treba da nude uspavanim bebama dojku, kako bi odmah počela da dobija neprocjenjivi kolostrum, a i da bi sisanjem stimulisala majčino tijelo na proizvodnju mlijeka.

U našim porodilištima se bebe često dohranjuju, tako da vas ne obeshrabri ako bebu za vrijeme perioda predviđenog za podoj ne budete uspjele probuditi i podojiti, već to pokušavajte pri svakom sljedećem podoju. Štipkajte ih za prstiće nogu, mazite ili dodirnite vlažnom pelenom– Budite uporni.

Dan 2 i 3.

Tokom drugog dana, novorođenče je češće budno i većina majki će uspjeti da podoji svoju bebu na pravi način. Tokom boravka u porodilištu tražite pomoć kako bi bebu postavili na dojku na najadekvatniji način.  Tokom podoja u prvih par dana ćete osjećati kontrakcije materice, slične menstrualnim bolovima, jer dojenje pomaže ispuštanje hormona oksitocina koji matericu vraća u prvobitno stanje. Kontrakcije nijesu toliko jake nakon prvog porođaja, pa oh većina prvorotki ni ne osjeti, ali svaki sljedeći put znaju da budu vrlo neprijatne i bolne.

Mlijeko koje beba dobija u prvih nekoliko dana se zove kolostrum i žute je boje. Nazivaju ga još i ‘prvom vakcinom’ jer sadrži antitijela koja bebi pomažu da napravi  balans u svom organizmu koji polako koloniziraju bakterije.

Beba će vjerovatno izgubiti na težini u prvih par dana, što je normalno. Bebe koje isključivo doje gube i do deset odsto svoje težine na rođenju u prvim danima, ali se ne bojte, brzo će nadokanditi.

Dan 3-4.

Bebe su u porodilištu uglavnom mirne. One se tek negdje trećeg dana bude iz stanja opijenosti, češće plaču i često traže da sisaju, tako da se mnoge majke nađu iznenađene ‘Šta bi sa onim mirnim djetetom iz porodilišta?’, čemu u prilog ide i dohranjivanje u porodilištu koje smo već pominjali, i naravno odmah posumnjaju u kvalitet svoga mlijeka, posebno ako mlijeko još nije nadošlo u dojkama.

Mlijeko obično naglo nadođe drugog ili trećeg dana po porođaju, kada dojke odjednom postaju bolne i prepunjene. Kolostrum zamjenjuje takozvano prelazno mlijeko, koje će preći u zrelo negdje oko petnaestog dana po porođaju. Pomažu masaže i stavljanje obloga – toplih pred podoj, hladnih poslije podoja. Ne treba se zabrinuti ni ako mlijeko ne nadođe i do petog dana po porođaju, već nastaviti sa čestim podjima kao i do tada, jer samo adekvatnim stimulisanjem dojki sisanjem, mlijeko će se zaista i proizvesti u količini koja je bebi potrebna.

Novorođenčad ove dobi često sisaju, od 8 do 12 puta dnevno. Mnoga, na primjer usljed žutice, puno spavaju, pa je takve bebe neophodno buditi na svaka dva sata i održavati budnim da aktivno sisaju na grudima. Pomaže presvlačenje pred podoj ili čišćenje mokrom krpicom.

Bradavice svih dojilja su osjetljive tokom prvih desetak dana po porođaju, što je posljedica hormonalnih promjena u organizmu. Ako bol u bradavicama pri dojenju prođe nakon prvih 15-20 sekundi od početka dojenja, nema razloga za brigu. Ukoliko bol traje tokom cijelog podoja, beba vjerovatno ne prihvata dojku kako treba, tako da treba povesti računa da zahvati što više areole, tamnog dijela oko bradavice, da stomakom bude okrenuta prema majci, i da su bebine usne izvrnute ka spolja dok sisa i prislonjene odnosno “stopljene” sa kožom majke.

I bebina stolica se mijenja. Oko trećeg-četvrtog  dana to više nije crni mekonijum, već braonkasto-zelenkasta stolica, a nakon toga, oko petog dana postaje žućkasta ili boje senfa, žitka, kakva će biti i  dalje. Broj stolica će se povećavati sa svakim danom. Bebe u prvim nedeljama često kake, uglavnom poslije svakog podoja, jer je majčino mlijeko prirodni laksativ.

Dan 5-7.

I broj upiškenih pelena se polako povećava, tako da do kraja prve nedelje bi trebalo da imate 6 upiškenih jednokratnih pelenica, i tako će se nastaviti i dalje. Ovaj broj upiškenih pelenica je siguran pokazatelj da beba dobija dovoljno mlijeka.

Ovako male bebe imaju periode tokom dana kada vrlo često sisaju i zato bi bebama dojku trebalo nuditi na zahtjev, a nipošto po satnici. Bebe koje dosta spavaju je potrebno buditi i ne dozvoljavati da prođe duže od tri sata između podoja, što smo već pominjali.

Svaka beba je drugačija, i svaka majka je drugačija. Proces dojenja nije isti kod svakoga, zato jednostavo pratite ritam svog tijela i svoje bebe.  Ukoliko mislite da ima ikakve brige za zabrinutost, konsultujte pedijatra. Vjerujte u sebe i da je vaše tijelo sposobno da nahrani vaše dijete i zapamtite da se problemi sa dojenjem rješavaju upravo dojenjem, a ne preskakanjem podoja.

Izvor:

http://kellymom.com/bf/normal/newborn-nursing/

Hoće li se snaći, koliko mu treba pomagati, kako će izaći na kraj s drugom decom – dileme su koje muče roditelje novih prvačića. Kako da ih reše, savetima pomaže Radmila Grujičić, psiholog

Da li treba da mu pomažem?
Mnogi roditelji znaju da iz najbolje namere naprave medveđu uslugu svojoj deci. Preterano im pomažu, rade zadatke umesto njih ili sede pored njih dok uče. Detetu, kao i svakom drugom uostalom, pomoć prija, ali rezultat prevelikog mešanja roditelja u dečje školske obaveze jeste nemogućnost deteta da stvori radne navike i postane samostalno, i to ne samo u školi, već i u životu. Zato, naglašava Radmila Grujičić, psiholog, roditelji treba da imaju mere, i to baš na početku školovanja. Ne treba da radite domaći umesto deteta, niti da bdite nad njim dok radi. Možete samo da pogledate šta ima da uradi i da proverite da li je zadatke rešilo ispravno. Ali ni tada, ako uočite grešku, ne treba da je ispravljate, već da pustite dete da to uradi samo.

Kada je vreme za upis na vannastavne aktivnosti? 
U prvom polugodištu prvačića ne bi trebalo opterećivati vannastavnim aktivnostima. To je period kada se dete prilagođava na novu sredinu, nove obaveze i nove drugove, pa bi ga vannastavne aktivnosti i sekcije samo dodatno zbunile i otežale mu prilagođavanje. Zato upisivanje na sekcije treba ostaviti za drugo polugodište, ali i tada treba voditi računa da se dete ne upisuje na sto stvari odjednom, već samo na onoliko koliko dete može da podnese. I, što je veoma važno, prilikom upisa treba poštovati želje i interesovanja deteta, dakle, ne birati aktivnosti prema željama i ambicijama roditelja, što roditelji neretko čine. 
– Jedino što je od vannastavnih aktivnosti opravdano u prvom polugodištu jeste učenje stranih jezika za decu koja su i pre škole išla na časove, pošto nije dobro da se izgubi kontinuitet – ističe naša sagovornica.

Kako će se uklopiti u novu sredinu?
Ovaj strah, tako čest kod roditelja, nije opravdan, ističe Grujičićeva. Kako kaže, svako dete u školi nađe drugo dete koje je sličnog karaktera i sličnih interesovanja kao i ono. Roditelji treba da podstiču dete na druženje i da mu objasne koliko pravo drugarstvo može da mu ulepša boravak u školi, ali i da bude od pomoći ukoliko na času nisu sve zapisali ili razumeli ili iz bilo kog razloga nisu prisustvovali nastavi.

Koliko treba da se igra?
To što je dete pošlo u školu nikako ne znači da treba samo da uči i da je s igranjem kraj, budući da je igra potrebna svakom detetu, a posebno prvačiću, koji ne može odjednom da se odrekne onoga što mu najviše prija.
– Roditelji igru nikako ne treba da shvataju kao gubljenje vremena, već kao aktivnost koja je vrlo korisna za dete. Dete igrajući se upoznaje svet oko sebe, uči boje, oblike, razvija motoriku i kreativnost, a ima i socijalnu funkciju, npr. devojčice kroz igru često glume učiteljice, doktorke, vaspitačice – kaže Radmila Grujičić i dodaje da dete, kad pođe u školu, ipak treba da se navikne da prvo završi sve školske obaveze, pa tek onda da se igra. 

Izvor: Žena

Detetu je kad krene u školu potrebna roditeljska podrška da bi što bolje prihvatilo novo okruženje i obaveze ili da bi savladalo strah.

U Srbiji će, prema procenama, oko 80.000 mališana 1. septembra prvi put sesti u školske klupe. Iako roditelji za školski pribor i garderobu pre „velikog dana” treba da izdvoje od 9.000 do 40.000 dinara, čini se da je to lakši deo. Detetu je, kažu stručnjaci, kad krene u školu potrebna i roditeljska podrška kako bi što bolje prihvatilo novo okruženje i obaveze, ili savladalo strah.

– Prvog školskog dana Ksenija je plakala i vukla me da uđem s njom u učionicu. Plašila se da ću je zaboraviti u toj zgradi i da neću doći po nju. Namučile smo se dok konačno nije prihvatila školu i nove obaveze. Ali upornim razgovorima sam uspela da je ubedim da je to ozbiljno, da mora da uči i da ne može više po ceo dan da se igra s decom. Bilo je povuci-potegni, ali je Ksenija završila prvi razred kao odličan đak. Dobila je i knjigu, što ju je motivisalo i za ovu školsku godinu koja nam sledi – kaže Dejana Popović, majka male Ksenije koja je ove godine završila prvi razred.

Već posle mesec ili dva, kako kaže, mnoga deca su počela i sama da idu u školu.
– Nije mi bilo svejedno da je puštam samu, ali pošto škola nije daleko i nema opasnih raskrsnica, pristala sam. I dok prvog dana nije htela da odem, kasnije je već bilo „što si došla, hoću sama da se vratim s drugarima” – priča Dejana.

Psiholog Višnja Helajzen savetuje roditeljima da vode dete u školu sve dok se ne navikne na ambijent, nove drugare i učiteljicu. 
– Ukoliko je škola blizu kuće, ne zahteva prelazak nekih rizičnih ulica i raskrsnica, ili možda dete uopšte ne mora da prelazi ulicu, onda ga brzo treba pustiti i da u školu ide samo. Ako je rizik veći, bolje je da roditelji odvode i sačekuju dete, ali to sami treba da procene – kaže Višnja Helajzen.

Branka Tišma, psiholog u OŠ „Lazar Savatić”, ističe da je polazak deteta u prvi razred novina za svi članove porodice, pa o mnogo čemu mora da se vodi računa. 
– S decom mora da se razgovara kako bi što bolje prihvatili novu grupu. Roditelji treba i da ih pitaju kako se zovu deca koja idu s njima u razred. Ali ne treba ih ispitivati odmah posle škole, jer su tada umorni. Važno je i da ih prvih dana dovode 10-15 minuta pre nastave, jer deci koja kasne obično treba više vremena da postanu deo nove grupe. Treba imati u vidu da će se prvih mesec dana umarati brže nego ranije, dok se ne naviknu. Takođe, treba voditi računa da imaju dovoljno sna i da se hrane adekvatno – objašnjava Tišma.

Roditelji, kako kaže, ne smeju previše da štite decu i odrađuju poslove umesto njih. 
– Decu treba pustiti i u školi i kod kuće da sami odrađuju svoje obaveze. Učenje ne treba da traje satima, jer su deca koncentrisana do 30 minuta. Bolje je da prave dužu pauzu, ali ne uz TV, nego da budu fizički aktivni. Takođe, roditelji ne treba da se mešaju ni ako se desi neki nesporazum među decom u školi, bolje je uputiti ih na učiteljicu – smatra Branka Tišma, i dodaje da je prvih dana posebno važno pokazati detetu poverenje da će se snaći u školi, i nikako ne ulaziti u učionicu za njim.

Višnja Helajzen kaže da od toga koliko je dete zrelo zavisi i kako će se snaći u školi. Bolje prolaze deca koja su bila samostalno u igri kod kuće ili u predškolskoj ustanovi. 
– Samostalnost u ponašanju i prihvatanju obaveza zavisi od zrelosti, od toga da li je dete išlo u predškolsku ustanovu ili su ga čuvale bake. Od toga kako je vaspitavano i koliko je zrelo, zavisi i da li je dete sposobno da isprati čas – navodi Helajzen.

U OŠ „Vladislav Ribnikar”, na primer, deca nemaju odmah svih pet časova, nego najpre imaju dva, pa tri časa… Direktorka te škole Snezana Knežević poručuje roditeljima da ne treba da traže problem.
– Ne treba unapred praviti traumu i frustraciju od polaska u prvi razred. Treba samo biti uz svoje dete i pratiti njegove reakcije. Poželjno je da roditelj tada uzme nekoliko dana godišnjeg odmora kako bi što bolje podržao dete – savetuje Knežević.

Saveti psihologa kako da se roditelji ponašaju s prvacima

– Pričajte stalno s njima da bi što pre prihvatili novu situaciju
– Pitajte ih kako se zovu deca koja idu u razred s njima. Ne treba ih ispitivati odmah posle škole, jer su tada umorni
– Nemojte raditi domaće zadatke umesto njih
– Dogovorite se koji će kutak kod kuće biti njihovo radno mesto
– Pobrinite se da imaju vreme i za školu i za druženje
– Pobrinite se da su svaki dan ispavani
– Ishrana mora da bude adekvatna. Deca ne smeju da doručkuju čips i gazirane sokove 
– Nikako se ne mešajte u njihove nesporazume s drugom decom u školi. Zato postoje zaposleni u školi
– Prvih dana ih obavezno dovodite 10-15 minuta pre početka nastave. Deci koja kasne treba više vremena da postranu deo nove grupe
– Brzo ih pustite da idu sami u školu ako to ne zahteva prelazak rizičnih ulica
– Školom im nikada ne treba pretiti, „reći ću te kod učiteljice” ili „ići ćeš ti meni kod psihologa”
– Učenje ne bi trebalo da traje satima. Deca se koncentrišu do pola sata
– Posle učenja neka naprave dugu aktivnu pauzu. Dakle, ne pred TV-om
– Nemojte ulaziti za njima u učionicu da biste ih kontrolisali. Ukažite im poverenje
– Nemojte ih učiti da čitaju i pišu pre škole. Mnogi nauče na pogrešan način, pa imaju više problema u školi nego da nisu znali slova.

Istraživanja su pokazala da postoji osam važnih događaja koje deca ne zaboravljaju i koji su za njih izrazito važni. 

Odlazak u obdanište ili u školu 

Ovo je uverljivo najčešće sećanje. Iskustva su različita – iz vrtića se deca obično sećaju plača nakon što su predata na ‘milost i nemilost’ vaspitačicama, a iz prvog razreda osnovne uglavnom nose lepa sećanja: biranje odeće, slaganje knjiga u torbu, razgovori s mamom i tatom koji ih za ruku vode, prvih dana škole.

Prepričavanje događaja, kao i pričanje priča, služi tome da deca steknu iskustva i slože puno, puno toga u svojim glavicama.

Okolina

Deca međusobno stvarno razgovaraju o kućama ili stanovima u kojima žive, o kućnim ljubimcima, školskim učionicama, parkovima… svemu što ih okružuje u svakodnevnom životu. Jasno se sećaju stabla ili haustora gde su se sakrili od kiše. Uz prirodne nepogode, sneg, oluju, kao i prvu tuču koju su doživeli, deca vežu intenzivne, ne uvek prijatne emocije kojih se dugo i živo sećaju.

Skakanje, plivanje, penjanje

Deca su u potpunosti usredsređena na sve što rade svojom voljom, pa tako i aktivna igra ima važno mesto u dugotrajnim sećanjima. Često su ta sećanja najživlja kad je reč o sportu – takmičenjima, treninzima, uspesima i odustajanjima. Psiholozi kažu da su ta sećanja povezana sa zajedništvom, potrebom da vodimo ili budemo vođeni i da osećamo da su drugi uz nas.

Uspeh

Sećanja na rane uspehe deci dugo ostaju u pamćenju kao situacije u kojima su pokazala da su u nečemu bolja od proseka. Zato svakom detetu treba da omogućite da se oseća kao pobednik, odnosno pomozite mu da pronađe ono u čemu je dobro, pa makar to bilo i slaganje kockica.

Ljudi koje volimo i koji nas vole

Tokom istraživanja klinci su tražili da crtaju bake i deke, komšije i poznanike, sve one koji su im do tada bili naklonjeni. Iste osobe su pominjali i četiri godine kasnije.

Bebe i mala deca

Skoro svako dete želi da sačuva uspomene na malu decu i bebe (decu komšija, rođaka, prijatelja svojih roditelja, kao i na mlađu braću i sestre). Sećaju se da su zajedno jeli, koliko brzo su bebe rasle, zatim jasno pamte trenutke kad su ta deca progovorila, prohodala…

Pripadnost zajednici

Pomalo neočekivano, klinci su mnogo pričali o pripadnosti zajednici, tačnije kako grade odnose i postaju deo te zajednice. Pričali su o vrtiću, komšijama, putovanjima…

Nezaboravna mesta

Mnoga deca pamte i mesta u kojima su bila, čak i mnoge detalje: kako su izgledale hotelske sobe i kreveti, gde su ljudi ljubazni i nasmejani, a gde neprijatni, kako su izgledale plaže, gde su kupili čamac… 

Izvor: Žena

Igračke su dragocene za pravilan razvoj svakog deteta i zato ih treba brižljivo birati. Dobra igračka odgovara uzrastu deteta, napravljena je od kvalitetnog, netoksičnog materijala, nema delove koji otpadaju i, što je najvažnije, podstiče razvoj vašeg mališana.

DO TRI MESECA

Iako novorođenčetu nisu potrebne igračke, iznad kreveca postavite vrtešku s visećim figuricama, koje će moći da prati pogledom. Beba pozitivno reaguje na zvuke, pa birajte vrteške koje ispuštaju mirne tonove i uspavanke. Ne postavljajte ih sa strane ili iza glave deteta, već na sredinu kreveca. 

DO ŠEST MESECI

Beba treba da bude okružena mekanim igračkicama od platna ili frotira, blagih i vedrih boja, koje će moći da uhvati šakom. Nabavite joj zvečku koju će moći da premešta iz ruke u ruku. U ovom uzrastu bebe već počinju da trpaju sve u usta, pa im ponudite glockalice od mekane gume ili kaučuka.

DO DEVET MESECI

Lopta je savršena za dete ovog uzrasta jer će je rado bacati i pratiti pogledom. Radoznalim mališanima dopadaju se i autići, patkice i vozići koji imaju kanap, jer mogu da ih povlače ka sebi i prate njihovo kretanje. Sada je pravi trenutak i da im ponudite krupne kocke jarkih boja jer su već dovoljno vešti da ih ređaju jednu na drugu. 

DO 12. MESECI

Intelektualne i motoričke sposobnosti u ovom uzrastu razvijaju se predmetima određenih oblika (krug, kvadrat, romb) koje dete treba da ubaci u otvor istog oblika. U istu svrhu mogu da se koriste i kantice u koje mogu da se ubacuju loptice i kocke, a deci su zanimljivi i autići i druge igračke sa točkovima. Ponudite mu i papir i drvene bojice, jer tada već može da šara. 

DO 18 MESECI

Dete počinje da prepoznaje likove na slikama, pa će uživati u listanju jednostavnih slikovnica, s jednostavnim pojedinačnim slikama životinja, voća, ljudi… Za razvoj fine motorike, savršeni su papiri u boji koje dete može da gužva i savija, dok je gumena lopta idealna za usavršavanje koraka.

DO TREĆE GODINE
Sada su već dovoljno veliki da sami traže određene igračke: dečaci se opredeljuju za autiće, dinosauruse i divlje životinje, dok devojčice biraju lutkice i pitomije životinje. Podstaknite detetovu kreativnost i ponudite mu plastelin, vodene boje i tupe makaze. Ako ga ne drži mesto, kupite mu jednostavnu slagalicu od 12 delova, jer će tako moći da vežba strpljenje.

DO PETE GODINE

U ovom uzrastu detetu su potrebne sitnije kocke koje su izuzetno korisne za razvoj kreativnosti i fine motorike. Ako vaš mališan voli da imitira odrasle, uživaće igrajući se sa mini-kuhinjom, koferčićima s alatom, doktorskim priborom, plastičnom peglom…

ZA PREDŠKOLCE

I dečaci i devojčice predškolskog uzrasta uglavnom traže igračke omiljenih likova iz crtanih filmova. Pre nego što mu ispunite želju, upoznajte se sa sadržajem i porukom crtaća i objasnite detetu zašto vam se ne dopadaju antiheroji i nakinđurene lutke. Usmeravajte ga na društvene igre, kupite mu loptu za fudbal, lastiš, vijaču, obruč, rolere ili bicikl.

 Izvor: Žena

Volimo svoje dete. Sve bismo učinili za njega. S kakvim samo žarom opisujemo prijateljima simpatičnu „genijalnu“ izjavu našeg mezimca. Topimo se od miline posmatrajući ga iz prikrajka kako se igra, ali da li se ikada zapitamo kako mu zapravo stavljamo do znanja koliko ga volimo, koliko nam je važno i koliko nam je život lepši otkako je ono ušlo u naš svet?

Katarina Majkić, pedagog u Savetovalištu za porodicu u Predškolskoj ustanovi „Radosno detinjstvo“ u Novom Sadu, ukazuje na to da je veliki deo vremena koji roditelji provode sa svojim detetom zapravo usmeren na borbu sa sopstvenim strahovima. To je naročito izraženo kada su deca mala, a ogleda se u tome što im neprestano govorimo „nemoj“, tj. „nemoj to da radiš“.
– Fokusirani na to da nam dete odnekud ne padne, nešto ne slomi ili nešto ne proguta, zastanemo li na trenutak i zapitamo li se kako dete doživljava to „nemoj“, koje tako često sluša? Vođeno glađu za igrom i istraživanjem a ne poznajući dovoljno svet u kome živi, ono vrlo lako može da zaključi da je svet opasno i nebezbedno mesto za život, pa može početi da se postepeno povlači i odustaje od istraživačkih aktivnosti koje su vrlo značajne za njegov pravilan psihofizički razvoj – kaže naša sagovornica.

Da li vi skupljate igračke
Dete, kaže ona, može tako da zaključi i da roditelj nema poverenja u njegove sposobnosti, pa ga zato stalno opominje rečju „nemoj“. 
Sve to doprinosi sadržaju i načinu na koji dete gradi sliku o sebi. Tek kasnije, kada dete krene u školu i ne pokazuje dovoljno inicijative, nema motivaciju da do kraja uradi zadatak, lako odustaje, zapitamo se gde smo pogrešili.
Prema rečima pedagoga, tipična roditeljska greška je ako stalno idemo iza deteta i skupljamo igračke koje je razbacalo. Da li ga tako učimo odgovornosti i da li mu upućujemo poruku da verujemo u njega? Ako zastanemo i razmislimo na trenutak, nije teško da zaključimo da mu na taj način ne ostavljamo mogućnost da uči na svojim delima. Očekujući od deteta da sve uradi besprekorno, tj. onako kako smo mi zamislili, šaljemo li mu poruku „moraš biti savršen, jer jedino ako si savršen, ja ću te voleti“.

Samostalni više veruju u sebe 
Takođe, radeći umesto deteta ono što ono samo može da uradi upravo da bismo ga poštedeli nekog neprijatnog posla, bolje od njega namestili krevet ili ubrzali proces oblačenja, šta dete drugo može da zaključi osim „jedino sam sposoban da ubedim druge da brinu o meni“ ili „ne vredi ni da pokušavam jer, šta god da uradim, neće biti dovoljno dobro“? Na taj način svakako nećemo uticati na razvoj njegovog samopoštovanja. Što je dete samostalnije u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, što je sigurnije u svoje veštine kao što su penjanje, skakanje, trčanje, ono počinje sebe da vrednuje vrlo visokim stepenom na svojoj unutrašnjoj lestvici vrednosti.

Primetite mali podvig
Koliko puta u toku dana kažemo detetu da ga volimo? Koliko puta u toku dana, bez ikakvog povoda, jer nam povod i nije potreban, pogledamo dete u oči i uputimo mu pogled pun ljubavi i razumevanja? Koliko često obratimo pažnju na dečje ponašanje koje je adekvatno i prihvatljivo, i to pohvalimo, ili se pretvaramo u lovce na nestašluke? Pri tom zaboravljamo da su nestašluci vrlo zabavni i da su sastavni deo odrastanja. Pa i sami smo ih u detinjstvu vrlo često činili. 
Ako uložimo minimum truda da preformulišemo poruke kojima se obraćamo detetu, dajemo mu veliki ulog za njegovu budućnost.
U svakodnevnoj komunikaciji, umesto da počnemo rečenicu sa „nemoj“, možemo mu dati uputstvo šta očekujemo da uradi. Vaša topla emocionalna reakcija, verbalna poruka kojom ga podržavate i stavljate mu do znanja da ste primetili njegov mali podvig ili uspeh, učiniće da dete veruje u sebe i sopstvene snage i kod deteta će se razvijati inicijativa za nove poduhvate.
I ne zaboravite: na pitanje „ko sam ja i šta mogu“, koje dete podsvesno često sebi postavlja, odgovor dobija upravo od vas, kroz poruke koje mu svakodnevno upućujete. 

Izvor: Žena

Vožnja bicikla izuzetno je zdrava za vaše dete, aktivnost bolja od mnogih, jer pomaže razvoj motorike, pažnje, ravnoteže, koncentracije, čuva dečje zdravlje i povećava kapacitet pluća. 

Vožnja bicikla razvija telo, motoriku, ravnotežu, kapacitet pluća, ali i jača samopouzdanje i osećaj lične vrednosti. Bicikl treba da bude prilagođen uzrastu deteta, doboljno nizak i sa čvrstim gumama

Stručnjaci tvrde da bi svako dete do pete godine trebalo da nauči da vozi bicikl i da ta veština ostaje za čitav život. Kada savlada vožnju bicikla dete stiče osećaj samopouzdanja i lične vrednosti, jer svaki put kada savlada novu “prepreku” sve je sigurnije u sebe.

NE SAMI NA ULICU 

Iako neka deca ranije nauče da voze bicikl, stručnjaci tvrde da do šeste godine ne bi trebalo da puštate dete da vozi samo, odnosno da u tom uzrastu nisu sposobni da procene da li su bezbedni. Naime, deca voze bicikl vrlo predano, ali to je za njih ipak samo igra, pa ne gledaju u prepreke, ne čuju automobile, a neka deca imaju problema i sa ravnotežom i upotrebom kočnica. Zato ne smete da ih ispustite iz vida i upozoravajte ih na sve što se oko njih dešava. Sigurna vožnja podrazumeva da znaju da ukoče, da vode računa o drugim vozilima, da znaju gde se bicikl sme voziti, a do desete godine deca još to nisu u stanju.

KACIGA, ŠTITNICI

Stručnjaci tvrde da je jedna od najboljih mera predostrožnosti da detetu kupite kacigu i štitnike za laktove i kolena, kako eventualni pad ne bi imao veće posledice. Kaciga treba da bude kvalitetna, treba da štiti glavu i ne izaziva znojenje. One koje su odgovarajuće na sebi imaju potvrdu o testiranju. Istraživanja pokazuju da kacige sprečavaju čak 85% povreda. Štitinici ponekad mogu da smetaju detetu, ali budite uporni. Svi mališani u početku prigovaraju da ih štitinici žuljaju i da su im neudobni, ali će se vrlo brzo privići na “prateću opremu” i naučiće da vozi bicikl sa njom.

POČNITE SA TOČKIĆIMA
Važno je i da odaberete adekvatan bicikl, odnosno onaj koji odgovara dečjem uzrastu. On treba da bude dovoljno nizak i da gume budu dobro napumpane, jer će u suprotnom trpeti dečja kičma. Bicikl koji je odgovarajuć ima otprilike oko tri centimetra razmaka između prečke i deteta kada stoji sa obe noge na tlu. Volan ne sme da visi, ručke moraju da budu zaštićene i takve da ih dete obuhvata bez problema. Sedište treba da bude ravno i stabilno, bez oštrih ivica.
Stručnjaci predlažu da u fazi učenja vožnje bicikla kupite model sa pomoćnim točkovima. Kada dete to bude savladalo, skinite ih i dopustite mu da proba bez oslonca.

Tricikl nije dobro rešenje, jer pruža lažan osećaj sigurnosti, tvrde stručnjaci. Poenta vožnje je da se uspostavi osećaj ravnoteže, što na triciklu nije nikakav problem, pa mališani koji ga predugo voze kasnije imaju problem da odražavaju ravnotežu i istovremeno vrte pedale. Loše je i da prvi bicikl bude bez pedala, odnosno model koji se vozi odgurivanjem nogama nije najboljerešenje Većini dece najviše odgovara klasičan bicikl, koji možete “obogatiti” detaljima – trubicom, flašicom za tečnost, lampicom, ili različitim ukrasima koji su dostupni na tržištu.

KILOMETRAŽA RASTE S GODINAMA
Nikada ne forsirajte dete, savetuju psiholozi. Pustite da samo traži bicikl, jer ako ga terate da vozi kada za to nije raspoloženo, samo ćete stvoriti otpor prema fizičkoj aktivnosti. Dok dobro ne savlada tehniku vožnje i dok malo ne poraste, dete ne može predugo da vozi bez pauze, pa zato nemojte da idete na preduge vožnje.

Bicikl sa brzinama pogodan je samo za veliku decu, odnosno za onu koja već znaju pravila ponašanja u saobraćaju i koja su potpuno savladala trehniku vožnje. I tada detetu treba da ograničite prostor na kojem može da vozi, jer su mališani skloni da se prave “važni” pred drugarima i na pamet im padaju svakakve ideje. Što su stariji sve duže mogu da voze, a stručnjaci tvrde da deca stara preko 10 godina mogu da voze i preko 5 km. Mališani će najbolje naučiti da voze ako stalno budu vežbali. To može da bude malo naporno za roditelje, ali nemojte da smišljate izgovore. To je idealna prilika da budete sa svojim detetom i da provedete zajedničko vreme na pravi način. Psiholozi tvrde da odnos sa decom najbolje gradi zajedničkim aktivnostima, u kojima deca i roditelji ravnopravno učestvuju. Mališani će biti jako ponosni kada provozaju svoj prvi samostalni krug i želeće da ih u tom trenutku gledate.

Izvor: Žena

Subotom radi u jednoj od prodavnica. Svoje prijatelje moli da isprobavaju slatkiše i tako odlučuje koji su dobri.

Šestogodišnja Moli Prajs najmlađa je preduzetnica u Velikoj Britaniji. Ona je zaslužna za osmišljavanje koncepta lanaca trgovina slatkiša Mollie’s koji pretežno nudi tradicionalne britanske i američke slatkiše.

Pre nekoliko dana otvorila je svoju treću trgovinu, uz pomoć svoje mame Becky. Majka kaže kako tu željama devojčice nije kraj. Planira i da širi svoje carstvo, a prodavnice su organizovane prema njenim uputstvima.

“Ona je mozak operacije”, kaže njena mama. “Možda će zvučati suludo ali verujte mi da je otvaranje radnje njena ideja. Ona je bila ta koja je uvidela da na tržištu nema dovoljno takvih proizvoda. Ona je mozak operacije. Subotom radi u jednoj od prodavnica, a nedeljom ustaje u pet ujutro kako bi se našla sa dobavljačima. Svoje prijatelje moli da isprobaju slatkiše i tako odlučuje koji su dobri. Ako ima neku dobru ideju, odmah će je izneti. Slušajući nju imamo ponudu koja odgovara svim uzrastima”, kazala je majka devojčice za The Sun, a prenosi Danas.hr.

Optužujući majku i oca za sve probleme, nećete ih rešiti, a oni će i dalje biti prisutni. Posledice lošeg vaspitanja možete pobediti zauvek. Identifikovali smo najčešće roditeljske greške i načine kako sećanja na jadna iskustva iz detinjstva ostaviti daleko iza sebe.

Stručnjaci kažu da moramo shvatiti na koji nas je način kao osobe oblikovalo njihovo ponašanje i potom sami preoblikovati negativne aspekte. Prekršena obećanja i favoriziranje jednog deteta nisu ništa naspram zlostavljanja, ali mogu ostaviti posledice, piše Kosmopolitan. A, takva iskustva iz detinjstva mogu dovesti do loših veza, loših poteza u poslu i depresije. 

U čemu su grešili vaši roditelji?

Bili su previše zaštitnički nastrojeni
Neki roditelji npr. ne puštaju ćerke na sastanke do osamnaeste. Istina to se danas čini kao SF, ali postoje takvi slučajevi. To može ostaviti posledice. Moguće je da takva deca neće imati vere u sopstvene sposobnosti da se suočavaju s različitim situacijama. Vrlo se lako mogu upustiti u dugu vezu sa nekim ko ih ne ceni pa čak i maltretira. Ili neće biti u stanju preuzeti odgovornosti koje nosi život, poput upravljanja novcem ili biranjem pravih prijatelja.

Opterećivali su vas svojim problemima
Roditelji koji s decom dele tegobe odraslog života uskraćuju im prostor za otkrivanje sveta tempom koji bi njima odgovarao. Veze im se mogu bazirati na potrebama partnera jer odrastaju preuzimajući previše odgovornosti za druge. Ovo je najblaže rečeno jer u stvari ih drugi lako mogu iskorištavati.

Nisu imali vremena za vas
Deca roditelja opsednutih sobom i svojim karijerama često izrastu u osobe koje se osećaju nevoljenima ili nisu sposobne pružiti ljubav. To vodi do nezdravog odnosa u vezama i stremljenju prema materijalnom posedovanju.

Tretirali su vas drugačije od braće
Polna diskriminacija je još prisutna u porodicama i ima dugotrajne posledice na osobe koje su je osetile. Devojke koje su odrasle u porodicama koje su favorizirale njihovu braću nisu spremne za život u današnjem društvu. Svoje potrebe stavljaju na poslednje mesto ili su buntovne, imaju obrambeni stav ili su uvredljive.

Stalno su se svađali
Ljudi odrasli u okruženju punom svađa često osećaju bespomoćnost i pate od depresije. Mogu izgraditi dubok osećaj krivice koje se nikako ne mogu rešiti, verujući da su sami bili krivi za deo te neprijateljske atmosfere.

Kako preći preko tih grešaka i učiniti nešto za sebe?

Shvatite da su oni samo ljudi
Svi grešimo, a vaši su roditelji verovatno dali najbolje što su mogli dati od sebe u tom trenutku. Vaspitanje je velika odgovornost. Roditelji su umorni i pod stresom zbog svojih problema. Daljnje optuživanje je samo klopka za vas same. Prihvatite činjenicu da vas roditelji vole i da su uradili najbolje što su znali i umeli. To je prvi korak da preuzmete odgovornost i da promenite svoj život.

Budite svesni uticaja
Sagledajte na koji način vaspitanje utiče na vaš život kao odrasle osobe. Identifikujte greške svojih roditelja i otkrijte kako one utiču na vas u ovom trenutku. To će vam pomoći da nađete najbolji put da sve preovladate.

Gledajte na to s pozitivne strane
Loši potezi vaših roditelja dali su vam i neke prednosti. Bol iz prošlosti učinila vas je osobom kakva ste danas. Možda ste zbog toga jači i saosećajniji nego što biste bili da je sve išlo po loju. Nađite pozitivne strane i rešite se negativnog. Umesto da razmišljate o tome kako se bojite promena u životu jer su vaši roditelji bili previše zaštitnički nastrojeni, pokušajte menjati svoj život počevši od malih stvari. 

Razgovarajte o tome
Ne baš pozitivna osećanja prikupljate godinama, što nije zdravo. Razgovor o njima pomoći će vam da krenete dalje. Kad otkrijete odakle dolaze vaši strahovi i nesigurnosti, one više neće imati moć nad vama. 

Izvor: Žena