Ljutnja je emocija koja se javlja kada se pojavi prepreka u ostvarivanju cilja ili kada nismo u stanju da zadovoljimo neku svoju potrebu. Roditelji moraju dobro da procene situacije koje izazivaju ljutnju kod dece i da se na pravilan način izbore sa njima.

Neka deca veoma dobro znaju kako da manipulišu roditeljima

– Pravu ljutnju koja zavisi od razvijenosti osećaja morala dete ne može da pokaže pre šeste godine. Prividna ljutnja koju pokazuje pre ovog perioda najverovatnije je posledica njegovog sputavanja od prve do treće godine. Roditelji su tada prinuđeni da sprečavaju opasne aktivnosti svog deteta kako bi ga zaštitili. Budući da je između prve i treće godine, kao i između 12. i 16. godine poslušnost glavni razvojni problem, u tim periodima se mogu pojaviti napadi besa i kod psihološki zdrave i nerazmažene dece – objašnjava Gordana Vukmirović, psiholog.
Dete koje se duri i gunđa obično ima jednog roditelja koji voli sve da drži pod kontrolom ili s kojim je lako manipulisati. Ono je naučilo da na nezdrav način zadovolji svoje potrebe ili da uspostavi kontrolu nad svojim životom.

ODMERENA KONTROLA

Svi smo skloni da se iznerviramo kad ne dobijemo ono što želimo ili kad nemamo kontrolu nad situacijom. Tako da treba da naučimo zdrave metode kontrole da se izborimo s osećajem nezadovoljstva kada nije sve onako kako bismo hteli.  

Treba primenjivati metode nekažnjavanja, koje dopuštaju deci da iskuse svoja osećanja a da se ipak suoče sa situacijom bez umanjivanja samopoštovanja.
– Ispravno roditeljsko reagovanje na napad besa jeste čvrsta i odmerena kontrola. Ne sme se dopustiti da dete pobedi zahvaljujući napadu besa u situaciji u kojoj je već bilo odbijeno. Čim počne da besni, roditelj treba da kaže nešto u stilu “ne želim da budem s tobom kad si takav…” i da se udalji od njega ili da ga fizički premesti, bez obzira na to koliko se ono buni. Može i da ga ignoriše dok ne prestane bes. Važno je da dete to ne doživi kao odbacivanje, te roditelj može da doda i: “kada prestaneš da vrištiš, dođi kod mene u zagrljaj”. Ako istrajete u ovome, besne reakcije će se polako izgubiti. Ono što je važno jeste da ako jednom odlučite da zaustavite takvo ponašanje, nikad više nemojte da popustite u tome, čak i ako napadi budu trajali duže od uobičajenih, jer se dete suprotstavlja vašem otporu – kaže Gordana Vukmirović.

Pravilo je, nemojte nikad biti neko vreme čvrsti i nepopustljivi, a zatim se predati. Da bi disciplina bila uspešna, treba da budete brižni i odlučni u isto vreme.

 Izvor: Žena

Verovatno ste se pitali da li bebe sanjaju i šta im se mota po slatkim glavicama dok su u bezbrižnom snu. Snovi beba ne istražuju se mnogo. Bebe nisu baš “zahvalne” za saradnju, jer ne govore, pa je teško “izvući” korisne informacije od tih malih bića.

Međutim, stručnjaci koji se bave pitanjem dečijeg sna i snova ne odustaju od pokušaja da pretpostave u čemu je “kvaka”. U knjizi “Najbolja knjiga o bebinom spavanju” pedijatar Edvard Kulič, objasnio je šta sve može da utiče na snove beba.

– Utvrđeno je da i bebe prolaze kroz REM fazu, vreme u kome se sanja, pa možemo pretpostaviti da i male bebe sabiraju svoja dnevna iskustva i proživljavaju ih iznova u snovima – kazao je Kulič.

S obzirom na to da novorođenčad tokom dana uglavnom jedu, osećaju grad, toplinu roditelja i upoznaju okolinu uz pomoć mirisa, moguće je da takva iskustva “sele” i u svoje snove. Pedijatri veruju i da su snovi beba ispunjeni slikama njihovih roditelja. Ponekad su ti snovi prijatni, ali možda ponekad liče na noćne more.

Bebe mogu da budu nervozne zbog bola, gladi ili osećaja samoće, ali mogu biti i veoma srećne zbog pažnje koja im je pružena i svakodnevnih događaja u porodici, zbog toga pedijatri zaključuju da je sigurno sve što izaziva smeh, ili suze, vredno da bude u snovima. Bez obzira na brojne pretpostavke, većina pedijatara i dečijih terapeuta, smatra da nije moguće u potpunosti utvrditi o čemu bebe sanjaju, jer ne mogu da prepričaju tok sna.

Izvor: Žena

Optužujući majku i oca za sve probleme, nećete ih rešiti, a oni će i dalje biti prisutni. Posledice lošeg vaspitanja možete pobediti zauvek. Identifikovali smo najčešće roditeljske greške i načine kako sećanja na jadna iskustva iz detinjstva ostaviti daleko iza sebe.

Stručnjaci kažu da moramo shvatiti na koji nas je način kao osobe oblikovalo njihovo ponašanje i potom sami preoblikovati negativne aspekte. Prekršena obećanja i favoriziranje jednog deteta nisu ništa naspram zlostavljanja, ali mogu ostaviti posledice, piše Kosmopolitan. A, takva iskustva iz detinjstva mogu dovesti do loših veza, loših poteza u poslu i depresije. 

U čemu su grešili vaši roditelji?

Bili su previše zaštitnički nastrojeni
Neki roditelji npr. ne puštaju ćerke na sastanke do osamnaeste. Istina to se danas čini kao SF, ali postoje takvi slučajevi. To može ostaviti posledice. Moguće je da takva deca neće imati vere u sopstvene sposobnosti da se suočavaju s različitim situacijama. Vrlo se lako mogu upustiti u dugu vezu sa nekim ko ih ne ceni pa čak i maltretira. Ili neće biti u stanju preuzeti odgovornosti koje nosi život, poput upravljanja novcem ili biranjem pravih prijatelja.

Opterećivali su vas svojim problemima
Roditelji koji s decom dele tegobe odraslog života uskraćuju im prostor za otkrivanje sveta tempom koji bi njima odgovarao. Veze im se mogu bazirati na potrebama partnera jer odrastaju preuzimajući previše odgovornosti za druge. Ovo je najblaže rečeno jer u stvari ih drugi lako mogu iskorištavati.

Nisu imali vremena za vas
Deca roditelja opsednutih sobom i svojim karijerama često izrastu u osobe koje se osećaju nevoljenima ili nisu sposobne pružiti ljubav. To vodi do nezdravog odnosa u vezama i stremljenju prema materijalnom posedovanju.

Tretirali su vas drugačije od braće
Polna diskriminacija je još prisutna u porodicama i ima dugotrajne posledice na osobe koje su je osetile. Devojke koje su odrasle u porodicama koje su favorizirale njihovu braću nisu spremne za život u današnjem društvu. Svoje potrebe stavljaju na poslednje mesto ili su buntovne, imaju obrambeni stav ili su uvredljive.

Stalno su se svađali
Ljudi odrasli u okruženju punom svađa često osećaju bespomoćnost i pate od depresije. Mogu izgraditi dubok osećaj krivice koje se nikako ne mogu rešiti, verujući da su sami bili krivi za deo te neprijateljske atmosfere.

Kako preći preko tih grešaka i učiniti nešto za sebe?

Shvatite da su oni samo ljudi
Svi grešimo, a vaši su roditelji verovatno dali najbolje što su mogli dati od sebe u tom trenutku. Vaspitanje je velika odgovornost. Roditelji su umorni i pod stresom zbog svojih problema. Daljnje optuživanje je samo klopka za vas same. Prihvatite činjenicu da vas roditelji vole i da su uradili najbolje što su znali i umeli. To je prvi korak da preuzmete odgovornost i da promenite svoj život.

Budite svesni uticaja
Sagledajte na koji način vaspitanje utiče na vaš život kao odrasle osobe. Identifikujte greške svojih roditelja i otkrijte kako one utiču na vas u ovom trenutku. To će vam pomoći da nađete najbolji put da sve preovladate.

Gledajte na to s pozitivne strane
Loši potezi vaših roditelja dali su vam i neke prednosti. Bol iz prošlosti učinila vas je osobom kakva ste danas. Možda ste zbog toga jači i saosećajniji nego što biste bili da je sve išlo po loju. Nađite pozitivne strane i rešite se negativnog. Umesto da razmišljate o tome kako se bojite promena u životu jer su vaši roditelji bili previše zaštitnički nastrojeni, pokušajte menjati svoj život počevši od malih stvari. 

Razgovarajte o tome
Ne baš pozitivna osećanja prikupljate godinama, što nije zdravo. Razgovor o njima pomoći će vam da krenete dalje. Kad otkrijete odakle dolaze vaši strahovi i nesigurnosti, one više neće imati moć nad vama. 

Izvor: Žena

Subotom radi u jednoj od prodavnica. Svoje prijatelje moli da isprobavaju slatkiše i tako odlučuje koji su dobri.

Šestogodišnja Moli Prajs najmlađa je preduzetnica u Velikoj Britaniji. Ona je zaslužna za osmišljavanje koncepta lanaca trgovina slatkiša Mollie’s koji pretežno nudi tradicionalne britanske i američke slatkiše.

Pre nekoliko dana otvorila je svoju treću trgovinu, uz pomoć svoje mame Becky. Majka kaže kako tu željama devojčice nije kraj. Planira i da širi svoje carstvo, a prodavnice su organizovane prema njenim uputstvima.

“Ona je mozak operacije”, kaže njena mama. “Možda će zvučati suludo ali verujte mi da je otvaranje radnje njena ideja. Ona je bila ta koja je uvidela da na tržištu nema dovoljno takvih proizvoda. Ona je mozak operacije. Subotom radi u jednoj od prodavnica, a nedeljom ustaje u pet ujutro kako bi se našla sa dobavljačima. Svoje prijatelje moli da isprobaju slatkiše i tako odlučuje koji su dobri. Ako ima neku dobru ideju, odmah će je izneti. Slušajući nju imamo ponudu koja odgovara svim uzrastima”, kazala je majka devojčice za The Sun, a prenosi Danas.hr.

Vožnja bicikla izuzetno je zdrava za vaše dete, aktivnost bolja od mnogih, jer pomaže razvoj motorike, pažnje, ravnoteže, koncentracije, čuva dečje zdravlje i povećava kapacitet pluća. 

Vožnja bicikla razvija telo, motoriku, ravnotežu, kapacitet pluća, ali i jača samopouzdanje i osećaj lične vrednosti. Bicikl treba da bude prilagođen uzrastu deteta, doboljno nizak i sa čvrstim gumama

Stručnjaci tvrde da bi svako dete do pete godine trebalo da nauči da vozi bicikl i da ta veština ostaje za čitav život. Kada savlada vožnju bicikla dete stiče osećaj samopouzdanja i lične vrednosti, jer svaki put kada savlada novu “prepreku” sve je sigurnije u sebe.

NE SAMI NA ULICU 

Iako neka deca ranije nauče da voze bicikl, stručnjaci tvrde da do šeste godine ne bi trebalo da puštate dete da vozi samo, odnosno da u tom uzrastu nisu sposobni da procene da li su bezbedni. Naime, deca voze bicikl vrlo predano, ali to je za njih ipak samo igra, pa ne gledaju u prepreke, ne čuju automobile, a neka deca imaju problema i sa ravnotežom i upotrebom kočnica. Zato ne smete da ih ispustite iz vida i upozoravajte ih na sve što se oko njih dešava. Sigurna vožnja podrazumeva da znaju da ukoče, da vode računa o drugim vozilima, da znaju gde se bicikl sme voziti, a do desete godine deca još to nisu u stanju.

KACIGA, ŠTITNICI

Stručnjaci tvrde da je jedna od najboljih mera predostrožnosti da detetu kupite kacigu i štitnike za laktove i kolena, kako eventualni pad ne bi imao veće posledice. Kaciga treba da bude kvalitetna, treba da štiti glavu i ne izaziva znojenje. One koje su odgovarajuće na sebi imaju potvrdu o testiranju. Istraživanja pokazuju da kacige sprečavaju čak 85% povreda. Štitinici ponekad mogu da smetaju detetu, ali budite uporni. Svi mališani u početku prigovaraju da ih štitinici žuljaju i da su im neudobni, ali će se vrlo brzo privići na “prateću opremu” i naučiće da vozi bicikl sa njom.

POČNITE SA TOČKIĆIMA
Važno je i da odaberete adekvatan bicikl, odnosno onaj koji odgovara dečjem uzrastu. On treba da bude dovoljno nizak i da gume budu dobro napumpane, jer će u suprotnom trpeti dečja kičma. Bicikl koji je odgovarajuć ima otprilike oko tri centimetra razmaka između prečke i deteta kada stoji sa obe noge na tlu. Volan ne sme da visi, ručke moraju da budu zaštićene i takve da ih dete obuhvata bez problema. Sedište treba da bude ravno i stabilno, bez oštrih ivica.
Stručnjaci predlažu da u fazi učenja vožnje bicikla kupite model sa pomoćnim točkovima. Kada dete to bude savladalo, skinite ih i dopustite mu da proba bez oslonca.

Tricikl nije dobro rešenje, jer pruža lažan osećaj sigurnosti, tvrde stručnjaci. Poenta vožnje je da se uspostavi osećaj ravnoteže, što na triciklu nije nikakav problem, pa mališani koji ga predugo voze kasnije imaju problem da odražavaju ravnotežu i istovremeno vrte pedale. Loše je i da prvi bicikl bude bez pedala, odnosno model koji se vozi odgurivanjem nogama nije najboljerešenje Većini dece najviše odgovara klasičan bicikl, koji možete “obogatiti” detaljima – trubicom, flašicom za tečnost, lampicom, ili različitim ukrasima koji su dostupni na tržištu.

KILOMETRAŽA RASTE S GODINAMA
Nikada ne forsirajte dete, savetuju psiholozi. Pustite da samo traži bicikl, jer ako ga terate da vozi kada za to nije raspoloženo, samo ćete stvoriti otpor prema fizičkoj aktivnosti. Dok dobro ne savlada tehniku vožnje i dok malo ne poraste, dete ne može predugo da vozi bez pauze, pa zato nemojte da idete na preduge vožnje.

Bicikl sa brzinama pogodan je samo za veliku decu, odnosno za onu koja već znaju pravila ponašanja u saobraćaju i koja su potpuno savladala trehniku vožnje. I tada detetu treba da ograničite prostor na kojem može da vozi, jer su mališani skloni da se prave “važni” pred drugarima i na pamet im padaju svakakve ideje. Što su stariji sve duže mogu da voze, a stručnjaci tvrde da deca stara preko 10 godina mogu da voze i preko 5 km. Mališani će najbolje naučiti da voze ako stalno budu vežbali. To može da bude malo naporno za roditelje, ali nemojte da smišljate izgovore. To je idealna prilika da budete sa svojim detetom i da provedete zajedničko vreme na pravi način. Psiholozi tvrde da odnos sa decom najbolje gradi zajedničkim aktivnostima, u kojima deca i roditelji ravnopravno učestvuju. Mališani će biti jako ponosni kada provozaju svoj prvi samostalni krug i želeće da ih u tom trenutku gledate.

Izvor: Žena

Volimo svoje dete. Sve bismo učinili za njega. S kakvim samo žarom opisujemo prijateljima simpatičnu „genijalnu“ izjavu našeg mezimca. Topimo se od miline posmatrajući ga iz prikrajka kako se igra, ali da li se ikada zapitamo kako mu zapravo stavljamo do znanja koliko ga volimo, koliko nam je važno i koliko nam je život lepši otkako je ono ušlo u naš svet?

Katarina Majkić, pedagog u Savetovalištu za porodicu u Predškolskoj ustanovi „Radosno detinjstvo“ u Novom Sadu, ukazuje na to da je veliki deo vremena koji roditelji provode sa svojim detetom zapravo usmeren na borbu sa sopstvenim strahovima. To je naročito izraženo kada su deca mala, a ogleda se u tome što im neprestano govorimo „nemoj“, tj. „nemoj to da radiš“.
– Fokusirani na to da nam dete odnekud ne padne, nešto ne slomi ili nešto ne proguta, zastanemo li na trenutak i zapitamo li se kako dete doživljava to „nemoj“, koje tako često sluša? Vođeno glađu za igrom i istraživanjem a ne poznajući dovoljno svet u kome živi, ono vrlo lako može da zaključi da je svet opasno i nebezbedno mesto za život, pa može početi da se postepeno povlači i odustaje od istraživačkih aktivnosti koje su vrlo značajne za njegov pravilan psihofizički razvoj – kaže naša sagovornica.

Da li vi skupljate igračke
Dete, kaže ona, može tako da zaključi i da roditelj nema poverenja u njegove sposobnosti, pa ga zato stalno opominje rečju „nemoj“. 
Sve to doprinosi sadržaju i načinu na koji dete gradi sliku o sebi. Tek kasnije, kada dete krene u školu i ne pokazuje dovoljno inicijative, nema motivaciju da do kraja uradi zadatak, lako odustaje, zapitamo se gde smo pogrešili.
Prema rečima pedagoga, tipična roditeljska greška je ako stalno idemo iza deteta i skupljamo igračke koje je razbacalo. Da li ga tako učimo odgovornosti i da li mu upućujemo poruku da verujemo u njega? Ako zastanemo i razmislimo na trenutak, nije teško da zaključimo da mu na taj način ne ostavljamo mogućnost da uči na svojim delima. Očekujući od deteta da sve uradi besprekorno, tj. onako kako smo mi zamislili, šaljemo li mu poruku „moraš biti savršen, jer jedino ako si savršen, ja ću te voleti“.

Samostalni više veruju u sebe 
Takođe, radeći umesto deteta ono što ono samo može da uradi upravo da bismo ga poštedeli nekog neprijatnog posla, bolje od njega namestili krevet ili ubrzali proces oblačenja, šta dete drugo može da zaključi osim „jedino sam sposoban da ubedim druge da brinu o meni“ ili „ne vredi ni da pokušavam jer, šta god da uradim, neće biti dovoljno dobro“? Na taj način svakako nećemo uticati na razvoj njegovog samopoštovanja. Što je dete samostalnije u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, što je sigurnije u svoje veštine kao što su penjanje, skakanje, trčanje, ono počinje sebe da vrednuje vrlo visokim stepenom na svojoj unutrašnjoj lestvici vrednosti.

Primetite mali podvig
Koliko puta u toku dana kažemo detetu da ga volimo? Koliko puta u toku dana, bez ikakvog povoda, jer nam povod i nije potreban, pogledamo dete u oči i uputimo mu pogled pun ljubavi i razumevanja? Koliko često obratimo pažnju na dečje ponašanje koje je adekvatno i prihvatljivo, i to pohvalimo, ili se pretvaramo u lovce na nestašluke? Pri tom zaboravljamo da su nestašluci vrlo zabavni i da su sastavni deo odrastanja. Pa i sami smo ih u detinjstvu vrlo često činili. 
Ako uložimo minimum truda da preformulišemo poruke kojima se obraćamo detetu, dajemo mu veliki ulog za njegovu budućnost.
U svakodnevnoj komunikaciji, umesto da počnemo rečenicu sa „nemoj“, možemo mu dati uputstvo šta očekujemo da uradi. Vaša topla emocionalna reakcija, verbalna poruka kojom ga podržavate i stavljate mu do znanja da ste primetili njegov mali podvig ili uspeh, učiniće da dete veruje u sebe i sopstvene snage i kod deteta će se razvijati inicijativa za nove poduhvate.
I ne zaboravite: na pitanje „ko sam ja i šta mogu“, koje dete podsvesno često sebi postavlja, odgovor dobija upravo od vas, kroz poruke koje mu svakodnevno upućujete. 

Izvor: Žena

Igračke su dragocene za pravilan razvoj svakog deteta i zato ih treba brižljivo birati. Dobra igračka odgovara uzrastu deteta, napravljena je od kvalitetnog, netoksičnog materijala, nema delove koji otpadaju i, što je najvažnije, podstiče razvoj vašeg mališana.

DO TRI MESECA

Iako novorođenčetu nisu potrebne igračke, iznad kreveca postavite vrtešku s visećim figuricama, koje će moći da prati pogledom. Beba pozitivno reaguje na zvuke, pa birajte vrteške koje ispuštaju mirne tonove i uspavanke. Ne postavljajte ih sa strane ili iza glave deteta, već na sredinu kreveca. 

DO ŠEST MESECI

Beba treba da bude okružena mekanim igračkicama od platna ili frotira, blagih i vedrih boja, koje će moći da uhvati šakom. Nabavite joj zvečku koju će moći da premešta iz ruke u ruku. U ovom uzrastu bebe već počinju da trpaju sve u usta, pa im ponudite glockalice od mekane gume ili kaučuka.

DO DEVET MESECI

Lopta je savršena za dete ovog uzrasta jer će je rado bacati i pratiti pogledom. Radoznalim mališanima dopadaju se i autići, patkice i vozići koji imaju kanap, jer mogu da ih povlače ka sebi i prate njihovo kretanje. Sada je pravi trenutak i da im ponudite krupne kocke jarkih boja jer su već dovoljno vešti da ih ređaju jednu na drugu. 

DO 12. MESECI

Intelektualne i motoričke sposobnosti u ovom uzrastu razvijaju se predmetima određenih oblika (krug, kvadrat, romb) koje dete treba da ubaci u otvor istog oblika. U istu svrhu mogu da se koriste i kantice u koje mogu da se ubacuju loptice i kocke, a deci su zanimljivi i autići i druge igračke sa točkovima. Ponudite mu i papir i drvene bojice, jer tada već može da šara. 

DO 18 MESECI

Dete počinje da prepoznaje likove na slikama, pa će uživati u listanju jednostavnih slikovnica, s jednostavnim pojedinačnim slikama životinja, voća, ljudi… Za razvoj fine motorike, savršeni su papiri u boji koje dete može da gužva i savija, dok je gumena lopta idealna za usavršavanje koraka.

DO TREĆE GODINE
Sada su već dovoljno veliki da sami traže određene igračke: dečaci se opredeljuju za autiće, dinosauruse i divlje životinje, dok devojčice biraju lutkice i pitomije životinje. Podstaknite detetovu kreativnost i ponudite mu plastelin, vodene boje i tupe makaze. Ako ga ne drži mesto, kupite mu jednostavnu slagalicu od 12 delova, jer će tako moći da vežba strpljenje.

DO PETE GODINE

U ovom uzrastu detetu su potrebne sitnije kocke koje su izuzetno korisne za razvoj kreativnosti i fine motorike. Ako vaš mališan voli da imitira odrasle, uživaće igrajući se sa mini-kuhinjom, koferčićima s alatom, doktorskim priborom, plastičnom peglom…

ZA PREDŠKOLCE

I dečaci i devojčice predškolskog uzrasta uglavnom traže igračke omiljenih likova iz crtanih filmova. Pre nego što mu ispunite želju, upoznajte se sa sadržajem i porukom crtaća i objasnite detetu zašto vam se ne dopadaju antiheroji i nakinđurene lutke. Usmeravajte ga na društvene igre, kupite mu loptu za fudbal, lastiš, vijaču, obruč, rolere ili bicikl.

 Izvor: Žena

Istraživanja su pokazala da postoji osam važnih događaja koje deca ne zaboravljaju i koji su za njih izrazito važni. 

Odlazak u obdanište ili u školu 

Ovo je uverljivo najčešće sećanje. Iskustva su različita – iz vrtića se deca obično sećaju plača nakon što su predata na ‘milost i nemilost’ vaspitačicama, a iz prvog razreda osnovne uglavnom nose lepa sećanja: biranje odeće, slaganje knjiga u torbu, razgovori s mamom i tatom koji ih za ruku vode, prvih dana škole.

Prepričavanje događaja, kao i pričanje priča, služi tome da deca steknu iskustva i slože puno, puno toga u svojim glavicama.

Okolina

Deca međusobno stvarno razgovaraju o kućama ili stanovima u kojima žive, o kućnim ljubimcima, školskim učionicama, parkovima… svemu što ih okružuje u svakodnevnom životu. Jasno se sećaju stabla ili haustora gde su se sakrili od kiše. Uz prirodne nepogode, sneg, oluju, kao i prvu tuču koju su doživeli, deca vežu intenzivne, ne uvek prijatne emocije kojih se dugo i živo sećaju.

Skakanje, plivanje, penjanje

Deca su u potpunosti usredsređena na sve što rade svojom voljom, pa tako i aktivna igra ima važno mesto u dugotrajnim sećanjima. Često su ta sećanja najživlja kad je reč o sportu – takmičenjima, treninzima, uspesima i odustajanjima. Psiholozi kažu da su ta sećanja povezana sa zajedništvom, potrebom da vodimo ili budemo vođeni i da osećamo da su drugi uz nas.

Uspeh

Sećanja na rane uspehe deci dugo ostaju u pamćenju kao situacije u kojima su pokazala da su u nečemu bolja od proseka. Zato svakom detetu treba da omogućite da se oseća kao pobednik, odnosno pomozite mu da pronađe ono u čemu je dobro, pa makar to bilo i slaganje kockica.

Ljudi koje volimo i koji nas vole

Tokom istraživanja klinci su tražili da crtaju bake i deke, komšije i poznanike, sve one koji su im do tada bili naklonjeni. Iste osobe su pominjali i četiri godine kasnije.

Bebe i mala deca

Skoro svako dete želi da sačuva uspomene na malu decu i bebe (decu komšija, rođaka, prijatelja svojih roditelja, kao i na mlađu braću i sestre). Sećaju se da su zajedno jeli, koliko brzo su bebe rasle, zatim jasno pamte trenutke kad su ta deca progovorila, prohodala…

Pripadnost zajednici

Pomalo neočekivano, klinci su mnogo pričali o pripadnosti zajednici, tačnije kako grade odnose i postaju deo te zajednice. Pričali su o vrtiću, komšijama, putovanjima…

Nezaboravna mesta

Mnoga deca pamte i mesta u kojima su bila, čak i mnoge detalje: kako su izgledale hotelske sobe i kreveti, gde su ljudi ljubazni i nasmejani, a gde neprijatni, kako su izgledale plaže, gde su kupili čamac… 

Izvor: Žena

Nekada se podrazumevalo da deca bez pogovora slušaju roditelje, bake, deke i druge bliske odrasle osobe. Danas, što je manje dece koja ne govore „neću“,to se dečja poslušnost bolje kotira.

Pitanje „slušaju li“ roditeljima se postavlja svakodnevno, pa nekako ispada da deca i poslušnost idu zajedno i da se od dece očekuje da aminuju i rade sve ono što od njega traže mama i tata. 
Prirodno je da je roditelj glavni u kući, alito ne znači da ne treba da se pitamo kakve su posledice bespogovorne poslušnosti.

ŠTA BI REKLA MAMA
Na osnovu svog bogatog iskustva, klinički psiholog Nevena Lovrinčević u knjizi „Ko je gazda u vašoj kući“ ističe da, kao što nije dobro kad nemamo nikakvu kontrolu nad detetom, ne valja ni ako je dete uvek poslušno.
– Deca koja bez reči rade sve što im roditelji kažu su nesigurna, imaju potrebu da autoritet odobri sve što rade i da zadovoljavaju mamu i tatu. Takva deca često izrastaju u pasivne osobe koje izbegavaju samostalno donošenje odluka bilo da je reč o izboru fakulteta, bračnog partnera ili radnog mesta – kaže Nevena Lovrinčević.
Štaviše, njihova nesigurnost dominira u svakodnevnom životu, u pravljenju manje važnih, pa čak i potpuno nevažnih izbora.
– Ako na pitanje „kakvu kafu piješ“ dobijete odgovor „onakvu kakvu skuvaš“, verovatno se radi o osobi koja ima problem s donošenjem odluka i pravljenjem izbora. Kod njih je strah od imaginarne greške toliko izražen da se osećaju sigurno jedino ako to što rade odobri neki autoritet, recimo roditelj, partner ili šef – objašnjava naša sagovornica.

SVAKO MORA DA POGREŠI
Kao što roditelj povremeno treba da nastupi s pozicije autoriteta, jednako je važno i da pusti dete da se razvija, da bude radoznalo, da greši, pravi gluposti i da ponekad bude nevaljalo.
– Važno je da roditelj shvati da ne samo što ne može da zaštiti dete od svih grešaka i promašaja, već i da to ne treba da čini. Greške se neminovno prave tokom odrastanja, prave se tokom celog života i upravo nas to uči da pravimo razliku između dobrog i lošeg, i da donosimo odluke. U situacijama kad greške mogu da budu opasne a šteta nepopravljiva treba reagovati odmah, ali u svim ostalim slučajevima puštajte decuda greše i da snose posledice – savetuje Nevena Lovrinčević.

  Izvor: Žena