U najranijem uzrastu deca slepo veruju roditeljima, ali kako sazrevaju traže “jače” argumente za zahteve i pravila. Upravo u tim objašnjenjima jeste i ključ poverenja, jer ukoliko ih lažete, ne ispunjavate obećanja i ne slušate ih, nikada vam neće verovati. 

Dečje poverenje nije nešto što se podrazumeva samom činjenicom da ste roditelji, ono se gradi, stiče, razvija vremenom. Do polaska u školu roditelji su deci jedini modeli na osnovu kojih oni stiču sliku o svetu i okruženju i zbog toga su im apsolutni uzori. Deca veruju mami i tati, smatraju da su oni svemogući, da sve znaju i da su uvek u pravu. Zbog toga ne preispituju roditeljske odluke, iako često zbog njih negoduju, već ih prihvataju kao najbolja i jedina rešenja.

Međutim, sa odrastanjem i sazrevanjem, deca počinju da traže argumente za određene odluke i žele da opravdate svoje zahteve i pravila. Upravo u tim objašnjenjima je i ključ sticanja poverenja, jer ukoliko ih izneverite, prevarite ili slažete, deca vam neće verovati, a odnos će biti sve komplikovaniji i teži. 

Ipak, nemojte zanemariti ni period kada su deca sasvim mala, jer je upravo sticanje poverenja u roditelje u tom ranom razvojnom stadijumu odlučujuće za kasniji odnos.
Zbog toga psiholozi naglašavaju važnost konstantnog odnosa sa detetom.
To znači da ne odstupate mnogo od ustaljenih načina vaspitanja i vremena koje provodite sa detetom, čak i kada je porodica u “vanrednim” situacijama. 

To znači da dete ne sme da trpi ukoliko, na primer, roditelji imaju nesuglasice, ukoliko je stigla nova beba, ili se događa nešto što nije obično.
Deca u takvim situacijama mogu da se osete zapostavljeno, zaboravljeno i zanemareno, što je siguran put da prestanu da vam veruju.
A odrastanjem dečje potrebe su sve složenije, ono traži više vremena, kompleksnije odgovore na pitanja i drugačiji način komunikacije.

Zbog toga je važno da pratite svoje dete i da mu “dozvolite” da odrasta. Ukoliko se sa školskim detetom ponašate kao da je predškolac, vrlo lako možete da izgubite njegovo poverenje.

Poznati psiholog i analitičar Erik Erikson veruje da postoji osam faza razvoja tokom životnog ciklusa. Prva je tzv. “osnovno poverenje”, koje traje tokom prve godine života. To znači da majka, ispunjavajući osnovne detetove potrebe, stiče njegovo poverenje, odnosno dete shvata relacije i činjenicu da će mu majka pomoći da bude sito, suvo, zadovoljno.
Kada je majka brižna, spremna da odgovori na sve dečje potrebe, dete razvija i samopoverenje, odnosno postaje sigurno u svoje mogućnosti. Što je majka posvećenija, to je odnos čvršći i nežniji. Na “osnovno poverenje” odrastanjem se nadograđuje ono “pravo”, koje roditelji moraju da zasluže, posvećenošću i iskrenim odnosom prema mališanima.

Siguran način da u tome uspete je da pokažete detetu da može da vam veruje tako što ćete uvek biti tu za njega. Možete i govoriti, objašnjavati šta poverenje znači, ali ono se najbolje stiče delima. Psiholozi tvrde da su dečje glavice kao sunđeri i da upijaju ono što se oko njih događa. Zbog toga ih nijedan razgovor neće ubediti da vam veruju ako svojim delima to i ne dokažete. To prvenstveno znači da ste dosledni i da nikada ne obećavate ono što ne možete da ispunite. Ako mu kažete, na primer, da ćete ga popodne izvesti napolje ili da ćete doći na njegovu priredbu u vrtiću, to obavezno i uradite. Kada ispunite obećanje nikada nemojte da insistirate na tome i da naglašavate kako ste zbog toga žrtvovali svoje vreme.

Pokažite da ste dostojni poverenja. Razgovarajte sa detetom ravnopravno, delite sa njim dnevne događaje, naravno, uz prilagođen rečnik i objašnjenja. Ne prekidajte mališane kada vam nešto pričaju i pokažite im da ih slušate.
Nemojte samo ispitivati, kritikovati i proveravati dete. Ukoliko ste sagovornik koji vodi samo monolog, ako stalno preispitujete dečje odluke i ne verujete mu, stvorićete loš odnos i poslati poruku da nije dovoljno vredno, pametno, voljeno.

A to stvara nesigurnu ličnost koja nema sa kim da podeli ono što preživljava. Obraćajte pažnju na ono što dete priča i nikada mu se nemojte podsmevati. Jer, bez obzira na to koliko vam se neki njegov problem ili nedoumica čine smešnim, to je za njega važno i značajno.

Uvek pohvalite dete kada je uspešno. Time ćete doprineti razvoju njegovog samopouzdanja i pokazati mu da pratite ono što radi. To će kod deteta stvoriti osećaj sigurnosti, bliskosti i poverenja. Cilj vaspitanja, tvrde psiholozi, nije poslušno dete. Važno je da nauči kako treba da se ponaša, ali isto tako i da razmišlja svojom glavom i zauzme stav kada mu nešto ne odgovara. Pasivno slušanje autoriteta dovodi samo do problema i ne gradi poverenje. Uvek hvalite dete kada je tu, jer svaka pohvala ili nagrada gubi smisao ako onaj koga hvalite nije prisutan.

Preterana kontrola je, takođe, siguran put da izazovete nepoverenje svog deteta. Stalno ispitivanje, insistiranje na objašnjenjima i “špijuniranje” dete neće protumačiti kao znak zabrinutosti, već nepoverenja. Čak i kada dete pogreši, važno je da zna da mu verujete i da ta jedna greška nije narušila odnos i ljubav koju može dobiti u kući. Prepustite detetu neke odluke čak i kada je sasvim malo, jer će tako postajati samostalno i znaće da mu verujete. Dozvoljavajući mu da ponešto samo odluči ili reši pokazujete da cenite njegovo mišljenje i da se ono “važi” u porodici.
Deca su jako ponosna kada ispune roditeljska očekivanja, osećaju se prihvaćeno i voljeno sa svim svojim manama i vrlinama. Ukoliko dete ima pritisak da uvek mora da bude savršeno i da ne sme da greši, stvorićete kod njega samo osećaj straha. Takva deca odrastaju sa velikim teretom da nisu dovoljno dobra što je pogubno za razvoj samopouzdanja.
Nemojte očekivati previše, niti svoje ambicije prenositi na dete. I nikada ne odustajte od stvaranja poverenja između vas i deteta, jer će vas mališani sigurno razočarati nekim postupkom ili rečima. To je deo odrastanja i sasvim je u redu.
Tokom čitavog života postojaće trzavice i iskušenja, dete će prolaziti kroz različite faze, komunikacija će se menjati, ali kada jednom uspostavite odnos poverenja, naučićete dete da vam veruje, pružićete mu sigurnost da je porodica njegovo utočište. Ona treba da bude mesto na kojem će uvek biti prihvaćeno, zaštićeno, sklonjeno od svih nevolja i razočaranja sa kojim će se susretati van doma.
Sa druge strane, kada verujete detetu i vi ćete biti mirniji, sposobniji da mu pomognete i spremniji da podržite njegove odluke, jer ćete znati da je sposobno da se snađe u različitim okolnostima. 

Izvor: Novosti