Počinju od onih vežbi koje ukazuju na elementarne osobine odnosa tela i objektivnog prostora.Tako se najpre rade vežbe desno-levo, napred-natrag, na taj način što se učini korak u svim tim pravcima iz osnovne tačke. Onda se stane pored zida, stola, stolice, ormana, table i ustanovi sta je više, šta niže i šta uza šta stoji. Posle dete sedne, klekne, legne na pod i u svim tim pozicijama odredi sebe u odnosu na predmete koji ga okružuju i u odnosu na položaj reedukatora i dece. Svi se položaji menjaju kako bi se otkrilo i uočilo što više mogućnosti odnosa prostora i vlastitog tela. Zatim se kreće oko stolice, između stolica koje se postave na različite udaljenosti, čineći sasvim uske prolaze i one sasvim široke.

Posle toga se organizuju različite igre. Deca stoje u jednom uglu a reedukator u drugom. U sobi je po određenom redosledu poređano nekoliko stvari: sto, stolica, knjiga, kapa, čiviluk i sl. Reedukator daje nalog svakom detetu da ide ka njemu i da pri tom dodirne predmete koje mu nabroji. Preskakanje se smatra greškom. Kada se deca uhodaju onda se ti predmeti obeleže brojevima i svi sledeći zadaci su zadati preko brojeva: ” Saša, dođi preko 1, 3 i 4″ itd. 

Pored ove igre korisna je i ona kada se na karti nacrta kružna meta, detetu zatvore oči i traži od njega da prstom pogodi središte mete.

Može se primeniti i hod po mreži, kruženje oko stolica i hodanje po mapi. Tako se postave dve stolice oko kojih se dete kreće u vidu osmice. Ono to čini prvo otvorenih očiju, zatim otvorenih očiju samo do pola puta, posle sasvim zatvorenih očiju, pri čemu se trudi da ne dotakne ni jednu stolicu..

Sledeća vežba se sastoji od kretanja jednog deteta između predmeta i drugog deteta koji sve to predstavlja grafički na mapi i obrnuto , dete se kreće prema datoj mapi koja je nacrtana na tabli.

Na taj način dete ovladava svim nivoima prostornog okruženja i taj doživljaj prenosi na nivo misaonih koncepata i ugrađuje u govor.