Svi mi ponekad ili radimo nešto što znamo da nije dobro za nas ili ne radimo ono za šta znamo da je dobro za nas. Da li imamo slabu volju?
Iako volja jeste zasnovana na željama, važno ju je razlikovati od želja. Želja je jedna od emocija, osećanje važnog cilja. Osećati želju znači biti motivisan za radnje koje vode ka njenom ostvarenju. Ovakva motivacija traje sve dok osoba oseća svoju želju. Problem sa emocijama uopšte, pa i sa željama, jeste taj što su nestabilne u vremenu, što su prolazne. Neko može da oseća želju nekoliko dana ili nedelja i posvećeno je ostvarivati da bi jednog trenutka jednostavno prestao da oseća da to želi. Tada gubi motivaciju da stvar koju je započeo privede kraju. Dugoročno gledano, to je obrazac ponašanja neuspešnih: za nešto se oduševe, nadahnuto se tome posvećuju neko vreme da bi jednog trenutka potpuno izgubili motivaciju i od cele stvari odustali ili je odložili za neko buduće vreme.
Nije dobro kada je osoba motivisana samo osećanjima ili principom traženja prijatnog – izbegavanja neprijatnog. Ličnost je kompleksan sistem u kome bi trebalo da svi njegovi delovi upravljaju ponašanjem. Sposobnost neke osobe da ide ka željenim ciljevima i onda kada ne oseća da to želi jeste volja. Ona je viši oblik motivacije, važan za ostvarenje ciljeva koji nisu na dohvat ruke, za čije ostvarenje je potrebno istrajavati u vremenu – dakle, za većinu životnih ciljeva.
Volja je sadržana u odnosu osobe prema samoj sebi, u načinu na koji osoba upravlja sobom. Posebno u situacijama unutrašnjeg konflikta: osoba želi nešto, ali to sebi ne dozvoljava, jer zna da je to štetno ili rizično. Drugi tip unutrašnjeg konflikta je kada osoba sebe prisiljava da uradi ono što smatra korisnim iako tog trenutka ne oseća želju.
Mnogi roditelji pogrešno poistovećuju detetovu volju sa njegovom tvrdoglavošću i odbijanjem da se podredi roditeljskom zahtevu. U zabludi da će insistiranjem da dete izvrši zahtev „slomiti” detetovu volju i pretvoriti ga u „slabića”, oni popuštaju. Svoju volju podređuju detetovom prkosu. To nije dobro za detetov razvoj, jer ga uskraćuju za mogućnost da izgradi psihičke strukture potrebne sa samodisciplinu i volju. Kao što mu roditelji popuštaju, ne zabranjujući i ne zahtevajući, tako će i ono, kasnije u životu, u susretu sa teškoćama popuštati samom sebi.
Disciplinovanje deteta je roditeljska dužnost koju je nužno ispuniti da bi dete kasnije u životu imalo samodisciplinu. U protivnom, izrašće u ličnost koja veoma lako odustaje pred životnim teškoćama, ali istovremeno zahteva od ljudi koji je vole da joj se u svemu podređuju.