Valdorfska pedagogija, kao i antropozofski pravac na čijem temelju je razvijena, nastaje kao pokušaj da svetu pruži pomoć i podršku u svom daljem napretku. Kako je materijalistički pristup životu i pogled na svet „ugrozio i sadašnjost i budućnost“ (Steiner, 1997:56), u pedagogiji kao i u ostalim životnim sferama, bilo je neophodno razviti nove ideje koje bi pomogle opstanak i razvitak ne samo društva u celini, već i svakog njenog člana pojedinačno. Oni, koji gledišta valdorfske pedagogije upoznaju i prihvate, u njoj vide neograničene snage i mogućnosti. Ovu pedagogiju oni ne smatraju samo pukom „metodom“ vaspitanja, niti načinom prevazilaženja izazova sadašnjice, već je vide i kao „preobražavajući podstrek društva sa dalekosežnim posledicama“ (Steiner, 1997:viii).

Vaspitanje i obrazovanje tela, duha i duše

Samo poznavanje deteta i njegove prirode uopšte, zasnovano je u valdorfskoj pedagogiji na antropozofskim shvatanjima o prirodi ljudskog bića. U okviru antopozofije razvijena su stvarna znanja o čoveku, nastala na osnovu njihovog detaljnog posmatanja. Iako savremena nauka razvija sve više tih znanja, antropozofi smatraju da je zanemarena     osnovna činjenica, a to je da je čovek u stvari jedinstvo ljudskog tela, ljudske duše i ljudskog duha. A upravo to je suština vaspitanja zasnovanog na antropozofiji i nešto što valdorfska pedagogija stalno ističe i od čega uvek polazi. U vaspitno-obrazovnom procesu, podjednako treba uzeti u obzir sve ove aspekte ljudskog bića, vodeći računa da se izbegne svaki oblik neravnoteže. Ne može se vaspitanje i obrazovanje usmeriti samo na jedan od ovih aspekata, na primer telo kao što se najčešće čini, već se podjednako moraju kultivisati i duh i duša deteta. U nešto kasnijim svojim izlaganjima, Rudolf Štajner (1997) ovo shvatanje donekle preinačuje, smatrajući da ukoliko se neravnoteža i dogodi, valjalo bi da ona prevagne na stranu duha i duše. To je zbog toga što se na taj način i fizički obrazuje to unutrašnje biće kome se posvećuje pažnja. Drugim rečima, sve dok se obrazuje detetov duh i duša, obrazuje se i telo i fizička priroda deteta. Šta god da pristupa detetu, dodirujući njegovu dušu i duh, postaje i deo njegovog fizičkog bića, pa čak i predispozicija buduće fizičke (ne)sposobnosti, odnosno bolesti ili zdravlja u kasnijem životu.

Ono što se u okviru antropozofije često ističe jeste da se u okviru nje ne teži iznošenju novih ideja. Ona se oslanja na već postojeća znanja nauke, ali se interesuje pre svega za konkretnu nastavnu praksu. To je upravo i razlog zbog koga valdorfska pedagogija materijalističkom polazištu kao i pedagogiji tog vremena zamera pre svega slatkorečivost i apstraktnost, samim tim i neprimenljivost njihovih ideja. Buduće vaspitanje se ne sme zasnivati na apstraktnim zamislima i programu, smatra Rudolf Štajner (1996), već se mora izgraditi na prirodan način, iz same dečije prirode, ljudskog bića koje se razvija i koje u sebi sadrži seme sopstvenog razvoja. U njoj nema mesta za teoriju odvojenu od života, ona počiva na proverenim znanjima o ljudskom biću i u njoj kao takvoj, ne postoji ništa teorijsko i programirano. Zasnovano isključivo na praksi, antropozofsko vaspitanje i obrazovanje postojeće je jedino kada se primeni, jer njegova svrha je sam život. Suština nije u primeni principa, već naprotiv, suština je da se odgovori stvarnosti, odnosno svakom detetu i njegovim specifičnim potrebama. Kao takva, valdorfska pedagogija se ne može zaista opisati u celini, već se mora doživeti.

I dalja kritika tadašnje pedagogije teče u tom pravcu: savremena nauka se bavi isključivo spoljašnjim manifestacijama ljudskog bića. Ona ne zalazi u unutrašnjost čoveka, ne bavi se dušom, već jednostavno posmatranjem njegovog spoljašnjeg ponašanja. To je prevladalo do te mere, da savremeno društvo nema više nikakav pristup ljudskoj duši i ljudskoj prirodi. Prema shvatanjima valdorfske pedagogije, takvo ponašanje nanosi štetu naročito pedagogiji, ali i sveukupnom ljudskom razvoju. Stoga, kao neophodan postavlja se zahtev za okretanjem prema sadržajima ljudske duše. Jer, spoljašnje ponašanje i čulno opažajne predstave samo su manifestacije onoga što se zaista dešava unutar pojedinca. Razumevanjem unutrašnjeg stanja duše stvara se osnova za dalje postupanje sa njom. Stoga, tek „kada shvatimo one koje imamo zadatak da oblikujemo, moći ćemo da ih vaspitamo i obrazujemo, baš kao što slikari moraju razumeti prirodu i kvalitet boja pre nego što počnu slikati, ili vajari moraju razumeti svoje materijale pre nego ih počnu vajati“ (Steiner, 1997:3).

U skladu sa pomenutim kritikama materijalističkog shvatanja čoveka i na njemu zasnovane pedagogije, jeste i shvatanje da se potpun obrazovni metod ne može razviti obuhvatanjem samo intelektualnog obrazovanja kako je najčešće slučaj. Naprotiv, u valdorfskoj pedagogiji se ukazuje neophodnost obuhvatitanja celokupnog ljudskog bića – i njegovog razuma i osećanja i volje. Iz tog razloga, intelektualnom, emocionalnom i kognitivnom vaspitanju i obrazovanju posvećuje se dosta pažnje u praksi valdorfske pedagogije. Potrebno je dakle podjednako vaspitno-obrazovne postupke usmeriti i ka volji i ka osećanjima i ka intelektu, jer se jedino uravnoteženim njihovim razvojem od prvih dana obezbeđuje pozitivan rast i razvoj celokupne ličnosti.

Shvatanje prirode deteta

U zavisnosti od načina na koji se u okviru određene pedagoške koncepcije sagledava priroda deteta zavisiće i to kako će se praktičari postaviti prema deci, kao i uloga svakog od njih u procesu vaspitanja i obrazovanja. Isto se može primeniti i u valdorfskoj pedagogiji. U delima Rudolfa Štajnera to se jasno vidi. Naime, Štajner eksplicitno, nedvosmisleno ističe to viđenje – dete je za svakog odraslog, naročito za učitelje koji rade sa njima, poput svete zagonetke. Praktičari, pred kojima je „postavljena“ ta zagonetka moraju potražiti rešenje za njeno odgonetanje, uz uvek prisutno osećanje dubokog poštovanja. Jer, ta duša koja se razvija, predstavlja nešto potpuno drugačije od svega viđenog. Skromnost i poštovanje učitelja nedovoljni su pri susretu sa detetom koje imaju zadatak da vaspitaju i obrazuju. Čak ni poniznost pred detetom ne može biti dovoljna, ističe Rudolf Štajner (1996), koji je i sam doživeo takva osećanja u svom praktičnom iskustvu. U kasnijim svojim radovima, on dete uzdiže još i više, dodajući mu epitet božanskog: „Možemo videti kako se božansko ogleda u detetu. Imamo osećaj kao da stojimo pred oltarom… Bogovi su dozvolili svojoj milosti da se spusti u obliku božanskih duhovnih bića, tako da ta bića, predstavljajući božje glasnike, mogu otkriti šta je suštinski čovečansko u oltaru fizičkog života“ (Steiner, 2004:8).

Razvojni stadijumi detinjstva i razvoj „bića“ u njima

Na osnovu ovakvog viđenja dečije prirode, ističe se važnost i ogromna odgovornost pedagoške nauke, kao i samog učiteljskog poziva. Odgovornost odraslih se više ne ogleda u pitanju kako vaspitati decu u skladu sa nekim zamišljenim idealom, već u tome „kako negovati ono što su nam bogovi poslali?“ (Steiner, 2004:8). Kako bi praktičari na najbolji mogući način pristupili ovom zadatku, moraju se osloniti na znanja o čoveku do kojih je došla duhovna nauka. Prema antropozofiji, čovek prolazi kroz tri rođenja, odnosno tri razvojna stadijuma, u okviru kojih se razvijaju i različita bića koja čine čovekovu prirodu. To su fizičko biće, eterično biće, astralno biće i kao četvrto, najsavršenije biće među njima – ego.

Razvoj ovih bića otpočinje prvim rođenjem u životu deteta – fizičkim rođenjem. Tom prilikom se rađa i razvija fizičko biće. Po rođenju, jedino je fizičko biće potpuno sazrelo i postalo nezavisno, samim tim i podložno uticajima spoljašnjeg sveta, dok se ostala bića duboko usađena u tom fizičkom, postepeno razvijaju, svaki u narednom razvojnom periodu. Redosled razvoja je sledeći: u prvom razvojnom stadijumu razvijeno je fizičko biće, u drugom eterično, u trećem se razvija astralno biće, dok tek kada se svi ovi razvojni periodi navrše, završava se i razvoj poslednjeg bića – ega. Kako bi detetu u razvoju ponudili aktivnosti koje odgovaraju potrebama svakog od ovih bića, i potpomogli njegov razvoj na najbolji način, potrebno je istražiti i upoznati prirodu svakog od ovih članova čovekove prirode.

Stadijum fizičkog bića

Prvi razvojni stadijum dakle počinje rođenjem deteta i traje sve do njegove sedme godine. Ono što karakteriše ovaj period jeste dominacija fizičkog bića i njegovih karakteristika u odnosu na druga bića koja su u sastavu čovekove prirode, a čiji razvoj tek predstoji. Već u prenatalnom periodu, fizičko biće prolazi kroz proces sazrevanja. Rođenje deteta označava završetak tog maturacionog procesa, gde je fizičko telo, odnosno fizičko biće sazrelo i spremno da primi uticaje spoljašnjeg sveta. Pošto ostali članovi čovekove prirode u ovom periodu života nisu razvijeni, svi vaspitni postupci na ovom uzrastu se moraju usmeriti samo na razvoj fizičkog bića. U suprotnom, svaki pokušaj delovanja na aspekte ličnosti koji odgovaraju drugim bićima predstavlja kršenje zakona čovekove prirode i doprinosi jedino oštećenju snaga i sposobnosti tog bića na koje se prevremeno deluje. Stoga se u periodu do sedme godine najintenzivnije razvijaju samo telesne sposobnosti. Na ovom uzrastu, svi značajni fizički organi se postepeno razvijaju zbog čega je dejstvo na detinja čula od izuzetne važnosti. Šta dete čuje, vidi i usvoji vrlo je važno, jer je najistaknutija sposobnost u ovom periodu imitacija. Imitacija predstavlja osnovni način učenja u stadijumu fizičkog bića. Ukor, savet i primedba kod dece do sedme godine ne mogu postići gotovo ništa. Na ovom uzrastu deca sve opaženo imitiraju, tako da je najvažnije da ono što dete okružuje bude pozitivno, da primeri koje posmatraju pomažu buđenje njihovih unutrašnjih snaga. Samim tim, od izuzetnog je značaja i način na koji odrasli postupaju u dečijem prisustvu: „Mnogo je važnije ne činiti ono što je detetu zabranjeno, nego zabraniti detetu da to oponaša“ (Steiner, 1996:56). Od ključnog je značaja dakle da tokom ovih godina vaspitači budu ugledni primeri, da čine samo ono što je vredno oponašanja. Sve što dete opaža ima udela u formiranju fizičkih organa, a sreća i radost kao česta slika i pozadina okruženja u kome dete boravi, osnova su zdravog i pozitivnog fizičkog razvoja. Ovaj razvojni stadijum traje u proseku do sedme godine deteta odnosno, kao tačka prelaza na sledeći stadijum uzima se završenak zamene zuba kod deteta. Ovaj period predstavlja završetak burnih promena unutar deteta od kojih je promena zuba samo spoljašnja manifestacija tih burnih dešavanja u njemu.

Stadijum eteričnog bića

U toku sedme godine, tačnije nakon zamene mlečnih zuba stalnim, oslobađa se eterično biće, što predstavlja drugo rođenje u životu deteta i početak drugog razvojnog stadijuma koji traje sve do njegove četrnaeste godine. Duhovna nauka eterično biće opisuje kao duhovni organizam koji je mnogo delikatniji i plemenitiji od fizičkog bića. Suštinska odlika eteričnog bića jeste da je ono nosilac trajnih crta ličnosti, kao što su navike, karakter, svest, pamćenje i temperament, odnosno, u procesu sopstvenog izgrađivanja i rasta, eterično biće oblikuje i razvija ove osobine. Kako bi doprineo razvoju eteričnog bića, učitelj se mora postarati da karakter i navike deteta, kao naročiti kvaliteti, budu podsticani i negovani na odgovarajući način. Za to je potrebno razvijati iskreno poštovanje i naklonost u razredu, što se postiže pričanjem i pripovedanjem, kada se životi značajnih ljudi, ne samo iz istorije i književnosti, već i bliskog dečijeg okruženja, slikovito predstavljaju deci. Tom prilikom, veoma je važan način na koji im se pripoveda. Učitelj se mora postarati da opisi ličnosti budu živopisni, zanimljivi, prilvačni deci, kako bi ih ona jasno videla i razumela u dubini svoje duše. I simboli i poređenja imaju razvijajući efekat na eterično biće, te u tom smislu bajke, legende i opisi heroja predstavljaju pravo bogatstvo. Vrlo je važno da deca tajne prirode upoznaju pre svega kroz bajke i priče, što će im biti osnova za razumevanje kada ih budu upoznavali kao prirodne zakone.

U ovom periodu je veoma važno i da učitelj bude autoritet koji deca prihvataju i poštuju. Zbog toga je potrebno da odrasli sa kojima deca stupaju u kontakt budu  iskreni u odnosu sa njima, puni poštovanja i naročito ljubavi prema deci i onome što sa njima rade. Ono što deca vide u svojim učiteljima, svojim unutarnjim opažanjima, mora za njih postati autoritet – ne autoritet nastao silom, već autoritet koji deca prirodno, bez imalo dvoumljenja prihvataju. Tako prihvaćen učitelj, i odnos koji se među njima stvara, izgrađuje i razvija trajne osobine  kod dece – svest, karakter, čak i temperament. Ukoliko pak deca nemaju na koga da se ugledaju, javljaju se negativne posledice – eterično biće postaje zakržljalo, slabo i površno u nedostatku pozitivnog uzora na čijem primeru bi se izgradilo. Zbog toga je „srećan onaj ko ne samo u pojedinim trenucima života, već kontinuirano može da se ugleda na učitelje i vaspitače kao prirodne i neosporne autoritete“ (Steiner, 1996:24).

Eterično biće zahteva mnogo pažnje i nege u svom razvoju, a posebnu pažnju potrebno je posvetiti svim aktivnostima koje podstiču zdravlje i živahnost dece. U tom duhu, antropozofija razvija euritmiju, umetnost pokreta, kao idealno rešenje. Snažan uticaj imaće i bilo koji oblik umetnosti, naročito muzika, čiji se značaj još više ističe i u sledećem razvojnom periodu. Religija je ipak možda najvažnija od svega, jer su slike nadčulnog duboko urezane u eteričnom biću. Tom prilikom, nije najvažnije da učenik razvije određeno mišljenje prema veri, već upoznavanje nadčulnog sveta, i onoga što se izdiže izvan zemaljskog, za šta je neophodno isključivo slikovito prikazivanje. To važi za sveukupan rad sa decom na ovom uzrastu – predavanja moraju oživeti. Jer, sve što se detetu prikazuje živo i zanimljivo, doprinosi razvoju eteričnog bića. Zanimljiv je primer koji Rudolf Štajner nudi, a koji pokazuje na koji se način deci može objasniti pojam besmrtnosti čovekove duše: „… ovo se može predstaviti deci i pre njihove devete godine. Možemo reći: »Pogledajte leptirovu čauru. Njen tvrd oklop puca, otvara se i leptir odleprša u vazduhu. Slično se dešava i kada čovek umre. Besmrtna duša živi u telu. Međutim, kada nastupi smrt, kao što leptir odleti u vazduh iz svoje čaure, tako i duša odleti iz mrtvog tela u nebeski svet, samo što je čovekova duša nevidljiva.«“ (Steiner, 1995:49).

U ovom stadijumu potrebno je raditi i na razvoju pamćenja, a način na koji je to najbolje postići jeste – čisto mehaničkim putem. Tablica množenja, poezija i slično, osnovna su sredstva razvijanja pamćenja. Ne samo radi pamćenja, već i zbog toga što je „stav da bi se ovakve stvari trebale razumeti i osetiti iznutra na ovom uzrastu, materijalistička predrasuda“ (Steiner, 1996:59), smatraju u valdorfskoj pedagogiji.

Drugi stadijum je dakle period kada se pamćenje, navike i karakter moraju izgraditi, što se postiže autoritetom zasnovanim na ljubavi i poštovanju, i različitim aktivnostima u okviru nastave primenjenim na odgovarajući način, pre svega slikama i pozitivnim primerima. Ukoliko se pak ne pruži mogućnost za izgrađivanje osnove za razvoj pomenutih crta na ovom uzrastu, kao posledica toga mogu nastati različiti problemi u kasnijem ponašanju deteta.

Stadijum astralnog bića

Za početak trećeg razvojnog stadijuma uzima se trenutak trećeg rođenja u životu deteta – rođenja astralnog bića koje se dešava oko četrnaeste godine. Novorođeno astralno biće prožima fizičko i eterično biće i sa sobom nosi različite emocije – sreću i tugu, zadovoljstvo i bol, želje i žudnje, kao i svakodnevne misli i volju deteta. Osim toga, u ovom periodu bude se osećanja i svest o suprotnom polu, sposobnost prosuđivanja, ali i opažanja i izgrađivanja sopstvenih stavova i mišljenja. To je moguće iz razloga što dete tek u ovom periodu postaje svesno sebe i po prvi put u potpunosti razlikuje sebe od spoljašnjeg sveta. Kako bi do toga došla, deca moraju čvrsto stajati na zemlji, a zadatak je odraslih da im to i omoguće. A odrasli, pre svega učitelji/nastavnici kroz svakodnevni život i rad u školi, mogu im to obezbediti pružanjem prilike da se razvijaju u skladu sa svojim individualnim zahtevima. Stoga, period između četrnaeste godine i dvadeset prve, koliko traje ovaj stadijum, period je kada se intenzivno razvija sposobnost kritičkog mišljenja, ali i postiže potpuna nezavisnost u odnosu na okolni svet.

Dok je u prethodnom stadijumu sve što se deci prikazuje bilo potrebno da bude živopisno ilustrovano, u ovom stadijumu je potrebno da dete razvija svoj odnos sa okruženjem uz više apstraktnih koncepata. Već od dvanaeste godine, a naročito od četrnaeste, deca počinju da shvataju uzročnost, te se tek u ovom periodu može baratati apstraktnim konceptima, što do tada nikako ne bi trebalo da se dogodi. I sposobnosti mišljenja i logičkog zaključivanja razvijaju se tek po ulasku deteta u pubertet.

Veoma je bitno i da dete počev od ovog uzrasta razvija moral i religiozna osećanja. Zahvaljujući njima, astralno biće jača i razvija se, što će važiti i za ego na kasnijem uzrastu. Ukoliko se moralna i religiozna osećanja zapostave i tokom puberteta ne formiraju, astralno, kasnije i ego biće postaće slabi, a deca će duhom postati troma i nemarna, gotovo kao da su paralisana (Steiner, 1997).

Još jedna suštinska odlika astralnog bića je njegova okrenutost ka muzičkoj prirodi deteta. Astralno biće praktično jeste muzika, i ukoliko je duša pojedinca zdrava, mora biti i muzikalna, tvrdi antropozofija (Steiner, 2004). Kako bi se ta muzikalnost u detetu probudila, potrebno je samo pozvati se na detetovu prirodnu živost i osećaj za pokret. Iz tog razloga, u školi bi trebalo organizovati i vizuelnu umetnost i muziku u svim oblicima, počev od najnižih razreda. Svi „oblici“ muzike – slušanje muzike, čitanje nota, sviranje kao i pevanje imaju izrazito razvijajući uticaj na telo, duh i dušu deteta u ovom periodu, a naročito kada se uz muziku u školski kurikulum uključi i euritmija.

Ego

Po završetku i poslednjeg ravojnog stadijuma u životu deteta, oko dvadeset prve njegove godine, ponovo počinju da se manifestuju promene u psihičkom i fizičkom životu pojedinca. Tada se, kao krajnji aspekt čovekove ličnosti oslobađa ego. Ego je četvrto biće u strukturi čovekove prirode, koje se karakteriše kao samosvest svakog pojedinačnog bića. On  je nosilac ostalih bića čovekove prirode, celina koja obuhvata i fizičko, i eterično, i astralno biće. Istovremeno, on kontinuirano utiče na njih i dalje ih razvija. Poput nekog posebnog zadatka, ego svojom spoljašnjom aktivnošću oplemenjuje i oslobađa ostale članove čovekove prirode. Pod njegovim uticajem, menja se celokupan izgled, gestikulacija i pokreti fizičkog bića. Umetnošću i religijom, ego na najbolji način oplemenjuje eterično biće. Svojom snagom, transformiše i astralno biće. Ova promena dešava se kroz proces učenja, obogaćivanjem unutarnjeg života nekim višim idejama. Kao krajnji rezultat ovih uticaja, nastaju umesto fizičkog bića, duhovno biće, eterično biće preoblikuje se u intelektualno biće, dok se astralno biće transformiše u osećajno biće. Sve ove promene koje se javljaju u čoveku pod dejstvom ega, dešavaju se istovremeno. Čak, rezultati koji se javljaju kao posledica delanja ega nisu jasno vidljivi, sve dok i poslednji deo ovih bića nije oblikovan i razvijen.

Na kraju, potrebno je još jednom naglasiti da su od samog početka, tačnije od fizičkog rođenja deteta i eterično i astralno biće prisutni, ali da se nalaze u svojim zaštitnim „oklopima“. Tako zaštićeni od spoljašnjih uticaja, razvijaju se postepeno dok u potpunosti ne dovrše proces sazrevanja, koji kod eteričnog bića biva oko sedme godine deteta, a kod astralnog u pubertetu. Antropozofi ove periode sazrevanja porede sa sazrevanjem fizičkog bića u prenatalnom periodu. Kao što se fizičko biće u svom zaštitnom „oklopu“ – materici bezbedno razvija do potpunog sazrevanja, isto se dešava i sa eteričnim, odnosno astralnim bićem. Kada svako od ovih bića u svojoj „mahuni“ dostigne vrhunac razvoja, oslobađa se svoje zaštite i postaje slobodno. Taj trenutak predstavlja rođenje novog bića, odnosno početak novog stadijuma u razvoju deteta. Tako se tokom prvog razvojnog stadijuma eterično biće tek razvija i oblikuje svoje snage, dok je fizičko biće već nezavisno. Rođenjem eteričnog bića, dominirajuće snage sa fizičkog, prelaze na eterično biće kome je potrebno prilagoditi vaspitno-obrazovne aktivnosti u skladu sa njegovim specifičnim potrebama. Identičan proces prolazi i astralno biće u toku svog razvoja.

Činjenice koje antropozofija iznosi o postupnosti i redosledu razvoja ovih bića, veoma su značajne smernice za pedagošku praksu. Pre svega, izuzetno je važno da se u svakom razvojnom stadijumu, pedagoške mere i postupci usmere samo na ono biće koje je u tom periodu razvijeno i nezavisno. Dakle, tokom prvih sedam godina deteta, trebalo bi izbeći sve vaspitne i obrazovne postupke koji se tiču eteričnog bića, odnosno astralnog bića sve do četrnaeste godine deteta, a bazirati se na daljem razvoju i formiranju fizičkog bića. „Izlaganje eteričnog bića brutalnim zahtevima sveta, isto je što i izlaganje fetusa fizičkom svetu u petom mesecu trudnoće, iako posledice možda ne bi bile odmah toliko vidljive“ (Steiner, 1996:43). Isto to se može reći i za astralno biće i pedagoške postupke koji pre puberteta aktiviraju njemu karakteristične snage. Na primer, pošto se tek u pubertetu potpuno izgrađuje sposobnost samostalnog izvođenja logičkih zaključaka, prema ovom shvatanju ne može postojati ništa štetnije od pokušaja aktiviranja ove spobnosti na ranijim uzrastima.

Kada su u pitanju ovi razvojni stadijumi, bitno je napomenuti da antropozofija u svojim učenjima prepoznaje i dalje stadijume u čovekovom životu. Naime, celokupan život čoveka može se sagledati kroz niz stadijuma od kojih svaki traje po sedam godina. U svakom od njih razvijaju se dalje i intelekt i volja i osećanja, ali uz izrazitu dominaciju po jedne od ovih karakteristika u svakom periodu. Tako na primer nakon spomenuta tri stadijuma, sledi četvrti sa dominirajućom voljom u razvoju, nakon sedam godina peti stadijum, sa razvojem osećanja…

Iz učenja o detetovoj prirodi, odnosno razvojnim stadijumima i bićima koja čine celinu čovekove prirode, a koje proizilaze iz antropozofskog filozofskog pravca, izvedene su i brojne druge implikacije na osnovu kojih je razvijena praksa pod okriljem valdorfske pedagogije.

Deo teksta završnog rada Dragane Tošić (VALDORFSKA PEDAGOGIJA – KARAKTERISTIKE I KRITIKA) na odeljenju za pedagogiju i andragogoiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Beograd, septembar 2011.