Svaki čovek želi da živi u zajednici, u ljudskom društvu u kome se oseća prihvaćeno i cenjeno. Da bi se neko tako osećao potrebno je da od drugih ljudi dobija potvrde da jeste prihvaćen i da ga drugi vide kao vredno ljudsko biće. Potrebni su mu ljubav i poštovanje.

Ljubav je osećanje koje se uglavnom pokazuje i doživljava u intimnom socijalnom krugu, dok se izvan ovog kruga, u javnosti, izražava poštovanje. Izgleda da kod nas postoji velika razlika između intimnog i javnog. Većina ljudi se oseća dovoljno voljenima od bliskih osoba, dok upravo u javnosti, u svakodnevnoj komunikaciji sa osobama sa kojima nisu bliski, ne doživljava da je cenjena.

Poštovanje osećamo prema onim ljudima za koje ocenjujemo da imaju neku osobinu koju mi visoko cenimo. Što neko više ceni datu karakteristiku druge osobe, to je snažniji njegov doživljaj poštovanja prema njoj.

Za razliku od opisanog poštovanja koje je potrebno „zaraditi” nekom izuzetnom karakteristikom ili sposobnošću, postoji i ono elementarno ili minimalno poštovanje koje pripada svakom ljudskom biću. Prema teoriji ljudskih prava, svaki čovek, samo zato što jeste čovek, ima pravo na dostojanstvo. Biti dostojan dolazi od „stajati-do” čime se naglašava da se stoji na istom, horizontalnom nivou, da nije vertikalni odnos u kome se drugi ponižava („čini niskim”) ili se prema njemu ponaša uzvišeno („sa visine”). To znači da elementarno poštovanje isključuje prezir prema nekoj osobi, i to bez obzira kakva je ta osoba i šta je uradila. U praksi to znači da bez obzira na to šta neko oseća prema nekoj osobi i šta misli o njoj – u obavezije da se prema njoj ponaša sa poštovanjem. To je civilizacijski standard koji se naziva uljudnost.

Mnogobrojni primeri iz svakodnevnog života ukazuju da je kod nas previše ljudi koji zahtevaju poštovanje, istovremeno odbijajući da poštuju druge. Najčešće zbog toga što ne razumeju šta poštovanje jeste, tako da izražavanje poštovanja doživljavaju kao znak slabosti, kao neku vrstu poniznosti. A kako ne žele da budu ponizni, ponašaju se bahato i u stvarnosti ponižavaju druge.

Problem je i kada neko ne razlikuje poštovanje, koje je pozitivan odnos, od strahopoštovanja koje je negativan odnos. Strahopoštovanje je vrsta straha zbog kojeg se neko ponaša kao da poštuje samo da bi sprečio agresivnost druge osobe. Zato nije retko da neko zastrašuje druge iznuđujući „poštovanje”.

Sve to čini da je potrebno da vratimo uljudnost, ljubaznost i poštovanje u javni život, kako u medijima tako i u svakodnevnoj komunikaciji. Najbolje sopstvenim primerom, ali i jasnom osudom neuljudnog javnog ponašanja.