Radenka Marković, Foto: Shutterstock, 07. 02. 2013. 16:00

U najranijem uzrastu dečja igra treba da bude spontana. Ne trudite se da je učinite edukativnom po svaku cenu, poručuje Katarina Majkić, pedagog.

Za dete ranog uzrasta igra je najdragocenija aktivnost jer kroz nju upoznaje i sebe i svet u kojem živi. Do treće godine oni se zabavljaju tako što puze, hodaju, penju se, skaču, bacaju i skupljaju razne predmete… 

Ispitujući svoje mogućnosti i veštine, koje svakim danom bivaju sve veće i složenije, dete stiče samopouzdanje i crpi hrabrost i ideje za nove poduhvate. 
Za njih, ističe Katarina Majkić, pedagog u Savetovalištu za porodicu Predškolske ustanove „Radosno detinjstvo“ u Novom Sadu, svaki novi dan predstavlja nov izazov.
– Posmatrajući predmete u okruženju, u želji da ih upoznaju i osete svim čulima, mališani često zapadaju u neprilike jer ih odrasli, strahujući za njihovu bezbednost, sprečavaju u istraživačkim poduhvatima. Uloga odraslog u stimulaciji dečjeg razvoja upravo je u tome da mu obezbedi prostor u kome može nesputano da se kreće i da proširuje sopstveno iskustvo – pojašnjava naša sagovornica.

 Dajte im kutije, flaše, brošure…

Deci u uzrastu od jedne do tri godine, pa i kasnije, nisu neophodne specijalne i skupe igračke, divno će se zabavljati praznim plastičnim flašama, papirnim rolnama, ambalažom od kozmetičkih proizvoda, ukrasnim papirima, praznim kartonskim kutijicama od čaja, kreme, sapuna, paste za zube… Dopašće im se i reklamne brošure kojima nam svakodnevno pune poštansku sandučad.
– U igri sa ovim predmetima dete upoznaje različite teksture, mehanizme za otvaranje i zatvaranje, cepka i gužva papiriće, otkriva šta može gde da stane, osluškuje zvukove i slično. Pritom, ukoliko se neki od ovih materijala pocepaju ili oštete, neće biti šteta, dete niko neće grditi, a to mu je najvažnije – kaže Majkićeva.

Pridružite se, ali ne namećite pravila
Dete, prirodno, želi da uvuče odrasle u svoju igru, ali samo ako ono vodi glavnu reč, da mu niko ne određuje šta da radi, da postavlja pravila i usmerava zabavu. 
Ukoliko zauzimamo dominantan stav i inicijativu tokom igre s detetom, težeći da igru lišimo spontanosti jer od deteta očekujemo da se povinuje našim idejama i zahtevima, rizikujemo da uđemo u sukob sa njim. 
– Dete ima dobar razlog zašto se igra baš toga čega se igra, pa je na nama samo da ga podržimo u tome, a ne da mu namećemo sopstvena pravila. Kroz igru, učeći svim čulima i ličnim doživljajima, dete sklapa sopstveni pazl spoljašnjeg sveta. Igra deteta ranog uzrasta treba da obiluje spontanošću, koju odrasli ne treba da remete i preoblikuju, tako da nužno ima i nekakav edukativan sadržaj, koji mi odrasli, ali često ne i dete, procenjujemo da je edukativan u datom momentu.
Ovakav stav može negativno da utiče na razvijanje odnosa roditelj-dete, kao i na razvoj međusobnog poštovanja i poverenja.