Mnogi roditelji koji vole svoje dete, brinu o njemu (nekad i preterano), trude se da mu stvore što bolje uslove za život, učenje, uživanje, retko pomisle da i oni sami na neki način zlostavljaju svoje dete a da toga nisu ni svesni.
Preterani zahtevi i očekivanja
Da li od deteta očekujete i zahtevate više nego što ono u svom uzrastu i u skladu sa svojim sposobnostima može da ostvari?
Mnogi roditelji se ljute ako ih neko upozori da preteruju u svojim zahtevima i brizi, a kada bi im se reklo da na taj način dete zlostavljaju, poricanje bi bilo vrlo kategorično. Da oni svojom brigom i trudom mogu ugroziti normalan razvoj deteta – pa to je za njih čista besmislica.
Međutim, to nije besmislica nego činjenica. Evo jednog najblažeg primera u kome ne učestvuje roditelj nego baka koja je povela unuku u hotel na zimovanje. Prva scena, prvog jutra za doručkom: devojčica odbija drugo parče hleba i dodatak mleka. Baka je prisiljava, ljuta, uvređena i nezadovoljna, preti joj da neće ići na bazen ni u šetnju, ali dete i dalje bez reči odbija hranu i baka je odvodi u sobu. Druga scena: za ručkom serviraju izuzetno ljutu supu. Baka sipa dosta bibera u svoj tanjir pre nego što je i probala supu, a devojčica proba supu i prestaje da jede; na bakino insistiranje da pojede do kraja, ona kaže da je supa ljuta. Baka je optužuje da izmišlja i grdi je. Mučnu scenu prekidaju gosti sa susednih stolova koji baku uveravaju da dete ne laže. Treća scena odigrava se za vreme takozvane “svečane večere” koju zakazuju u 19 časova, a počinju da serviraju tek oko 20 časova, kada se svi gosti okupe.
Dete između 4. i 5. godine teško može da miruje čitav sat ako je zdravo. Baka uporno opominje unuku da se ne vrti na stolici, da ne drema, da sedi mirno i pristojno, da se ne šali glavom da ne ustaje od stola i ne hoda po sali sa ostalom decom. Sve to baka čini za dobro deteta – ono treba da jede dovoljno, po bakinoj proceni, da ne bude izbirljivo (čak i kada je u pitanju ljuta supa), da se uvek ponaša pristojno i lepo vaspitano, ali je pri tom njeno nezadovoljstvo unukom bilo očigledno, a njena briga kao i njeni zahtevi i očekivanja preterani u odnosu na uzrast deteta. Ako bi se ovakvo ponašanje, ma kako dobronamerno, pretvorilo u svakodnevnu praksu, ono bi prešlo u zlostavljanje.
Gubitak spontanosti
Jedna mama dovodi u moju ordinaciju sina zato što ima strahove i ne želi da se odvoji od nje ni danju ni noću. Roditelji su se razveli pre dve godine, dete je kod majke i ona mu vrlo nerado dozvoljava da viđa oca o kome mu priča najstrašnije stvari. Tvrdi da ga otac uzima ne zato što ga voli već da bi ga maltretirao, tukao, zastrašivao itd. Zatim tvrdi da dete ne voli oca, da nikako ne želi da ga viđa i da preti da će se ubiti (ima četiri i po godine) ako ga otac još jednom izvede u šetnju. Takođe tvrdi da otac nikad neće pristati da dođe kod lekara. Otac, međutim, dolazi na prvi poziv, dete mu spontano i radosno trči u susret i zagrljaj. Kada je uhvatilo majčin pogled i izraz lica, vraća se kao krivac i staje uz nju. Na pitanje da li bi prošetao sa tatom, sav se ozari, ali odmah gleda u majku i kaže da hoće ako ga ona pusti. Majka ga je veoma retko puštala i na kraju potpuno uskratila svako viđenje tvrdeći uporno da dete mrzi oca i ne želi da ga viđa i od deteta očekuje da to iskaže i rečima. Dečaku preostaje samo da prihvati ulogu deteta koje ne voli oca.
Cena zlostavljanja je prevelika: dete mora da se trudi da se ponaša, govori i oseća ono što se od njega očekuje i gubi doživljaj sopstvenih osećanja, potreba i želja. Emotivno zlostavljana deca nisu sposobna da budu spontana, da raspoznaju svoje potrebe i želje. Stalno nagađaju ne samo kako bi trebalo da se ponašaju već i kako bi trebalo da se osećaju. Kako kaže jedan poznati stručnjak “to postaju ljudi koji plaču bez suza, koji pričaju šta bi trebalo da osećaju. Oni često postaju roditelji koji će svoju decu zlostavljati na sličan način”.
Olga Hadži Antonović
iz knjige: “Malo dete – velika zagonetka”