Granicu između vaspitavanja i zlostavljanja nije lako odrediti, pa pozivamo roditelje da razmisle i provere (na vreme) da li u njihovom načinu postupanja i odnosa sa decom ima i elemenata zlostavljanja.

Zlostavljanje podrazumeva stalno ponavljanje određenih postupaka koji ugrožavaju normalan emocionalni razvoj deteta.
Mogućnosti zanemarivanja i zlostavljanja dece su vrlo raznovrsne i po načinu i po intenzitetu, i kreću se od fizičkog, moralnog, vaspitno-emocionalnog zanemarivanja do emocionalno-telesnog i seksualnog zlostavljanja. Emocionalno zanemarivanje i zlostavljanje daleko je češće u svakodnevnom životu od fizičkog i seksualnog.

Posledice emocionalnog zlostavljanja

Emocionalno zlostavljanje je najpodmuklije, pa i najopasnije po razvoj deteta. Ono postepeno u detetu ubija osećanje da je željeno i voljeno, osećanje sopstvenog identiteta, sigurnosti, stvarnosti i odnosa sa svetom. Detetu se raznim postupcima i rečima svakog dana uliva osećanje da je ono krivo i odgovorno za sve neprijatnosti, neuspehe i nezadovoljstva roditelja, da je samim svojim rođenjem počelo da ugrožava život porodice.

Malo dete ne može da sagleda nelogičnost i nerazložnost ovih primedbi i optužbi – ono počinje da se oseća krivim, a ponekad svojim ponašanjem čak i podstiče ovo zlostavljanje.

Pitanja za roditelje

Emocionalno zlostavljanje ispoljava se na razne načine, pa ćemo izdvojiti nekoliko pitanja za roditelje:
– da li često pravite ponižavajuće šale na račun deteta?
– da li u raznim situacijama dete nazivate pogrdnim imenima?
– da li ste skloni da dete često okrivljujete?
– da li dete vređate i ponižavate u porodici i pred stranim osobama?
– da li detetu pretite samoubistvom, smrću, napuštanjem, prestankom ljubavi?
– da li dete preterano zaštićujete i nedovoljno osamostaljujete?
– da li dete često poredite sa drugom decom, uz žaljenje što ono nije tako?
– da li od deteta očekujete više nego što ono može postići svojim stvarnim sposobnostima i u datoj fazi razvoja, i da li mu zamerate što ne ispunjava vaša očekivanja?
– da li detetu često pretite strašnim kaznama?

Pažljivo osluškivanje sebe i sopstvenih reči, posmatranje svojih postupaka, sagledavanje svojih osećanja koja dovode do određenih postupaka i odmeravanje učestalosti ovih postupaka ili reči, mogu roditelje upozoriti i pomoći im da na vreme nešto promene.

Pogrdna imena

Pre izvesnog vremena jedan tata doveo je svog osmogodišnjeg sina na pregled. Problem koji je u prvom razgovoru izneo odnosio se samo na slab uspeh u školi i nekoliko slabih ocena, uprkos velikoj kontroli i pomoći koju mu pruža u učenju. Dečak je upućen na psihološko testiranje i pošto je ustanovljeno da je bistar, mio i prijatan, usledio je duži razgovor sa ocem (majka je umrla nepune dve godine ranije). Otac je vrlo nezadovoljan sinom. Zamera mu slab uspeh u školi i stalno mu ponavlja da je lenj i glup, zamera mu što je fizički slab, što ne ume da se tuče, što ne voli da gleda boks, što neće da ide na karate, zamera mu što se ne mazi dovoljno i ne umiljava njegovoj budućnoj ženi… Naziva mališana zlikovcem (sve to pred detetom) zato što neće da piše “prijateljima”, tj. nekim strancima koje su poznali na letovanju i koji su im dali svoju adresu. “On bi bio u stanju da pusti prijatelja da se udavi, da mu ne pruži ruku (?!), tako će jednog dana i mene da ostavi na cedilu i da ode i da mi ne piše i da se ponaša kao zlikovac prema ocu koji će za njega žrtvovati tolike godine svog života, ja to neću da dozvolim, videće on…”

Dečak deluje zaplašeno, kaže da je kriv što je lenj, što je nepažljiv, što ne sluša dovoljno oca, što… Poruke koje dete stalno dobija su da je nesposobno, glupo, lenjo, bezosećajno, zlikovac i ono počinje da se oseća krivim za očevo neraspoloženje, nezadovoljstvo, nesreću, oseća se nesigurnim hoće li ga otac zadržati, nevoljenim jer “ne zaslužuje očevu ljubav”, ne ispunjava njegova očekivanja, ne zadovoljava njegove želje. Da li se ovde radi o vaspitavanju i brizi o detetu ili o zlostavljanju koje dete ozbiljno ugrožava?

Nezadovoljni roditelji

Preterano nerealni zahtevi i očekivanja od deteta, koji naravno ostaju nezadovoljeni, izazivaju veliko nezadovoljstvo kod roditelja (ne isključujemo babe i dede) i obično tokom vremena prelaze u zlostavljanje. Oni dovode do neželjenih posledica pošto trajno emocionalno ugrožavaju dete koje ne može da stekne sigurnost u sebe, u svoje sposobnosti, osećanje samopouzdanja, jer su roditelji stalno nezadovoljni njime.

Vrlo je mali broj roditelja koji sami dođu do pomisli: “Možda mi suviše tražimo od njega, možda ono to ne može, a mi mislimo da neće, pa se ljutimo i kažnjavamo ga.” Ne samo što se ljute nego se osećaju neuspešni kao roditelji zato što ne postižu ono što su naumili.

Preterani zahtevi i očekivanja, kao i neskriveno nezadovoljstvo koje sledi, obično počinju vrlo rano. “Ona mi tera inat, u parku neće da se igra sa decom nego bi samo da trči i skače”, kaže mama devojčice koja još nema tri godine; “On je strašno spor u oblačenju i zakopčavanju dugmadi.” (dečak od 4 godine); “Ne zna da mi prepriča šta je naučila u obdaništu, šta je ručala, gde su ih vodili u šetnju” (3 godine); “Uvek se isprlja, čepa pantalone na kolenima, ne ume da pazi” (četvrta godina), itd.

Roditelji ne vode računa o sposobnostima deteta na određenom uzrastu, već ih vode vlastite želje i očekivanja. Kako dete raste, rastu i zahtevi i nezadovoljstva roditelja, a u detetu nesigurnost i osećanje da ono utiče na njihovo raspoloženje i ponašanje. Dete ne može da doživi sebe kao ličnost, a svoje postupke kao izraz sopstvenih želja i stremljenja.

Olga Hadži Antonović
iz knjige: “Malo dete – velika zagonetka”