Često me pitaju da opišem svoje iskustvu podizanja deteta sa teškoćama u razvoju – da pokušam da pomognem ljudima koji nisu imali to jedinstveno iskustvo da ga razumeju, i da zamisle kako bi se osećali. Ovako to izgleda…

Čekanje bebe je kao planiranje predivnog putovanja – u Italiju. Kupujete gomilu vodiča i pravite divne planove. Koloseum. Mikelanđelov David. Gondole u Veneciji. Možda ćete naučiti neke nove korisne fraze na italijanskom. Sve je vrlo uzbudljivo.

Nakon više meseci očekivanja, taj dan konačno dolazi. Pakujete svoje torbe i polazite. Nekoliko sati kasnije avion sleće. Stjuardesa dolazi i kaže vam: “Dobro došli u Holandiju.”

“Holandija???”, kažete vi. “Kako to mislite Holandija? Prijavila sam se za Italiju! Trebalo bi da sam u Italiji. Čitavog života sanjam da odem u Italiju.”

Ali došlo je do promene u planu leta. Avion je sleteo u Holandiji i tamo morate ostati.

Važna stvar je da vas nisu odveli na strašno, užasno ili prljavo mesto, puno zaraze, gladi ili bolesti. To je samo drugačije mesto.

I onda morate da kupite nove vodiče. I morate da naučite potpuno nov jezik. I upoznajete totalno novu grupu ljudi, koje inače nikada ne biste upoznali.

To je samo drugačije mesto. Sporije je od Italije, manje raskošno od Italije. Ali nakon nekog vremena tamo provedenog, uhvatite dah, pogledate okolo… i počinjete da primećujute da Holandija ima vetrenjače… i Holandija ima tulipane. Holandija ima čak i Rembranta.

Ali svi koje poznajete su zauzeti odlaskom i dolaskom iz Italije… i svi se oni hvale kako su se tamo predivno proveli. I do kraja vašeg života, govorićete “Da, tamo je trebalo i ja da odem. Tako sam planirala”

I taj bol neće nikada, nikada proći… zato što je gubitak tog sna veoma značajan gubitak.

Ali… ako provedete svoj život tugujući zato što niste otišli u Italiju, možda nikada nećete biti slobodni da uživate u veoma posebnim i divnim stvarima… u Holandiji.