Odricu li se savremeni roditelji svog autoriteta, pa mališani njih “vaspitavaju”. Problem nastaje kada mama i tata sve vreme povladjuju svojoj deci.
Do pre nekoliko decenija pitanje o tome ko odredjuje pravila u porodici bilo je sasvim neumesno, jer je roditeljski autoritet bio neprikosnoven. Teško je zamisliti da nam danas dete ljubi ruku u znak poštovanja, da nam persira i stoji mirno i gleda u pod kad mu se starija osoba obraca. Savremeni roditelji žele otvoren, topao i blizak odnos sa svojom decom, ali psiholog Nevena Lovrincevic u svojoj novoj knjizi “Ko je gazda u vašoj kuci” piše šta se dešava kada podela moci u porodici prevagne na stranu deteta.
Ona smatra da problem nastaje kada roditelji imaju potrebu da sve vreme usrecuju svoju decu i kada se situacija okrene na nacin da više nije dete ono koje trazi odobravanje roditelja, vec mama i tata traze odobravanje deteta. Tada roditelji nemaju autoritet, odrekli su ga se!
- Situacije u kojima se neki roditelji i deca nalaze, a gde mališani imaju vecu moc odlucivanja u porodici nego što je to primereno njihovom uzrastu, najcešce nemaju nikakve veze sa decjim pravima – objašnjava naša sagovornica. – Sa detetom se mozemo dogovoriti koju ce vrstu kucnih poslova da obavlja, ali nije u redu da mu se prepusti odluka da li ce i šta da radi u kuci ili ne. Naravno da bi dete u takvoj situaciji najradije izabralo da ništa ne radi, ali protivljenje i otpor nisu razlog da roditelj od svojih zahteva odustane.
U strahu da ne pogreše ili da ne budu prestrogi, roditelji ponekad postaju previše popustljivi. A i društvo im namece model da se sve rešava kroz razgovor, strpljenje i bez pritisaka i batina, kako bi se uvazila decja prava. Mame se neretko javljaju psiholozima i zale se da su uplašene od postupaka svoje dece, izbegavaju da idu u goste i strepe od neprijatnih situacija na javnim mestima.
- Ako roditelj u pokušaju da izbegne autoritaran, cvrst i distanciran pristup, ode u popustljiv, povlaceci i nesiguran, naci ce se u drugoj vrsti problema – smatra psiholog. – Ono što je za dobar razvoj deteta potrebno jeste odnos sa roditeljem u kome ce biti bliskosti, topline i prihvatanja, ali i cvrsto i dosledno postavljanih granica. Situacija kada dete vrišti i baca se nije prijatna za roditelja koji se moze osecati bespomocno i neefikasno. Ipak, nema razloga da se roditelji takvih situacija “plaše”. Ukoliko se roditelj povuce i popusti pred decjim zahtevima, on potkrepljuje tu vrstu ponašanja i moze racunati na to da ce se ono ponavljati. Najbolje je sacuvati zivce, ostati smiren i sabran, ili bar to odglumiti, i ne popustiti pred decjim zahtevima.
Iako postoje predrasude da je lakše disciplinovati devojcice nego decake, psiholog smatra da ne postoji bitna razlika. I kod jednih i kod drugih je pozeljno da roditelj ima pravu meru autoriteta.
Od svih škola najteze je završiti onu roditeljsku. Mame i tate ne dobijaju diplome, ali im se dugogodišnji ulozeni trud i (ne)strpljenje vracaju kao bumerang – kada dete poraste. Pa, kada njihov mezimac pocne da bezi sa casova, pije alkohol ili se drogira, psuje, postane nasilan, roditelji se obicno vajkaju što ga nisu tukli kada je bio mali. Pravo pitanje je: da li bi batine pomogle? Psiholozi smatraju da prut i kaiš nisu vaspitne metode, vec preporucuju da sa decom treba razgovarati i tako im postaviti jasne granice ponašanja.
- Nema razloga da se batine koriste – smatra Nevena Lovrincevic. – Postoje veoma efikasne tehnike disciplinovanja kojima roditelji postizu zeljeni efekat bez upotrebe batina. Njima se deca uce da se problemi tako rešavaju i da je udaranje slabijeg u redu. Ni jedna ni druga poruka nisu dobre. Kako cemo nauciti dete nenasilnom ophodjenju sa drugima ako ga sami tucemo? Ucenje oponašanjem je svakako jedan od najmocnijih nacina ucenja.
Strucnjaci upozoravaju da mame i tate moraju da shvate da su baš oni prvi uzor svom nasledniku.
- Prošla su vremena kada smo decu jednostavno odgajali – napominje psihoanaliticar Zoran Milivojevic, autor knjige “Mala škola za velike roditelje”. – Danas roditelj mora da razvija svoj stil, izbegava tipicne greške, razvija se zajedno sa detetom. Daleko je teze nego pre pedeset-šezdeset godina, kada je društvo bilo stabilnije i usporenije, a vazila je izreka da dete ne vaspitavaju mama i tata, vec celo selo. Roditelj priprema dete za zivot u buducem ljudskom društvu, ali današnji roditelji su prvi put u istoriji u situaciji da zbog obima i brzine promena ne znaju kako ce to društvo izgledati.
Milivojevic podseca da je dobar vaspitni stil pun ljubavi, ima mnogo objašnjenja i poducavanja, u njemu su pohvale i pokloni, ali su i jasne zabrane i kritike, pa i kazne. Najbolje je, kaze, kada je roditelj cvrst u stavu, a blag u nacinu, bilo da je u pitanju nagrada ili kazna.
Sindrom roditeljskog gnezda
Proširene porodice u kojima zivi više generacija mogu biti izazov za dobro funkcionisanje zato što su roditelji istovremeno i u poziciji deteta, pa bake i dede mogu preuzeti deo odgovornosti koji im ne pripada – objašnjava Lovrinceviceva. – Isto tako, “deca” od tridesetak godina koja treba da se usmere na vaspitavanje svojih potomaka nisu to ponekad u stanju jer su materijalno zavisna od roditelja.
Izvor: NOVOSTI, V. N.