Emocionalna pismenost je sposobnost da ono što osećamo prepoznamo kao neko određeno osećanje i da to osećanje imenujemo. Ta sposobnost nije urođena, već se uči i razvija. Kada malo dete oseća, ono nije u stanju da opredeli svoje osećanje i da ga nazove određenom rečju. Pomažu mu roditelji i drugi članovi porodice koji ga direktno ili indirektno uče jeziku osećanja. Ukoliko u detinjstvu i mladosti osoba ne nauči da povezuje svoje doživljaje sa rečima, kada odraste ona neće imati dovoljno razvijenu ovu sposobnost, tako da će pokazivati izvesni, veći ili manji stepen emocionalne nepismenosti.
Nije dovoljno znati određene reči za osećanja, a ne znati šta one označavaju. Kao što nije dovoljno poznavati reči srce, bubreg i pluća kojima imenujemo određene delove tela, već treba i znati šta je osnovna funkcija tih organa, tako nije dovoljno poznavati reči strah, ljubomora, ljutnja, uvređenost, zaljubljenost, ljubav… već je potrebno poznavati njihovu funkciju, kontekste u kojima ljudi reaguju tim osećanjima. A kada ljudi imaju elementarna znanja o osećanjima, tada mogu da koriste svoju inteligenciju kako bi bolje razumeli sebe i svoje reakcije, ali i druge ljude i njihove reakcije. U tom smislu je emocionalna pismenost osnova emocionalne inteligencije.
Ljudi reaguju osećanjima na događaje koje procene da su važni. Emocije nas pokreću na akciju. Doslovni prevod reči emocija sa latinskog bio bi „pokretač”. Pojava osećanja kod nekoga, nas ili nekog drugog, ukazuje da je nešto procenjeno kao važno, da se nešto važno dešava.
A šta možemo „pročitati” na osnovu toga da li je osećanje kojim neko reaguje na neku situaciju prijatno ili neprijatno? Kada misle da je situacija takva da je ugroženo nešto što im je važno, ljudi reaguju neprijatnim osećanjem. A prijatnim, onda kada misle da situacija potvrđuje nešto što im je važno. Što je osećanje intenzivnije, to je više cenjena vrednost o kojoj je reč. Prema tome, na osnovu tipa, intenziteta i trajanja neke emocionalne reakcije možemo da zaključimo ne samo šta je nekome važno, već i koliko mu je to važno.
Upravo zbog toga što drugima mogu da „otkriju” naše prave stavove i vrednosti, emocionalne reakcije se prikrivaju u komunikaciji sa osobama sa kojima nismo bliski, u javnoj komunikaciji. Iz istog razloga ljudi glume određene emocije kako bi se drugima predstavili na željeni način.
Prepoznavanje specifičnog osećanja i davanja imena emociji omogućuje nam da još bolje zaključimo o svom ili tuđem emocionalnom odgovoru. Zbog svega toga je važno poznavati i razlikovati osećanja, pogotovo kada govorimo jezikom koji je veoma bogat rečima za osećanja. Takav jezik omogućuje kolektivnu emocionalnu pismenost.